Leta 1945. godine, Evropa je konačno odahnula. Nacistička Nemačka je kapitulirala, ali je mir bio samo delimičan. Na Pacifiku, rat je besneo nezmanjenom žestinom. Carski Japan, iako opkoljen i iscrpljen, pokazivao je neverovatnu odlučnost u odbrani svakog pedlja teritorije. Svaki dan borbe donosio je saveznicima ogromne žrtve, a izgledi za kopnenu invaziju na japanska matična ostrva, kodnog naziva Operacija Downfall, nagoveštavali su katastrofalne gubitke, procenjene na milione vojnika i civila. Upravo u tom paklenom kontekstu, rodila se odluka koja će zauvek promeniti tok istorije – upotreba novog, neviđenog oružja: atomske bombe.
Vrelo leto 1945: pozadina odluke
Drugi svetski rat je ulazio u svoju završnu fazu, ali je Japan i dalje bio tvrd orah. Savezničke kampanje na ostrvima poput Ivo Džime i Okinave pokazale su brutalnost japanskog otpora, gde su se vojnici borili do poslednjeg čoveka, često izvodeći banzaj juriše ili koristeći kamikaze pilote.[1] Takva taktika je dovela do astronomskih gubitaka među savezničkim snagama, što je u Vašingtonu i Londonu stvorilo duboku zabrinutost. Procene za invaziju na Japan govorile su o potencijalno do milion američkih žrtava, dok bi japanski gubici, i vojni i civilni, mogli da dosegnu i do deset miliona.
Predsednik Hari S. Truman, koji je preuzeo funkciju nakon smrti Frenklina D. Ruzvelta u aprilu 1945. godine, suočio se sa zastrašujućom dilemom. Kako okončati rat što pre, uz minimalne dalje gubitke za SAD i saveznike, ali bez kompromisa sa japanskim zahtevima za očuvanjem carskog sistema, što je bilo protivno savezničkom stavu o bezuslovnoj predaji? U rukavu je imao tajno oružje čija je razarajuća moć obećavala kraj sukoba – atomsku bombu.
Projekt manhattan: rođenje giganta
Ideja o atomskoj bombi rođena je u naučnim laboratorijama pre rata, podstaknuta strahovima da bi nacistička Nemačka prva mogla da razvije nuklearno oružje. Godine 1939., Albert Ajnštajn je potpisao pismo predsedniku Ruzveltu, upozoravajući na potencijal nuklearne fisije i potrebu da SAD razviju sopstveni program.[2]
Tako je započeo Projekt Manhattan, kolosalni naučno-vojni poduhvat bez presedana. Pod vođstvom generala Leslija Grovesa i naučnika Roberta Openhajmera, hiljade naučnika, inženjera i radnika radilo je u potpunoj tajnosti u izolovanim postrojenjima širom SAD, najznačajnijima u Los Alamosu (Novi Meksiko), Ouk Ridžu (Tenesi) i Hanfordu (Vašington). Cilj je bio jednostavan, ali zastrašujuć: stvoriti oružje koje koristi atomsku energiju.
"Mi smo znali da se svet neće vratiti na staro. Nekolicina se smejala, nekolicina je plakala, većina je ćutala. Setio sam se linije iz hinduističke svete knjige, Bhagavad Gite... Višnu pokušava da ubedi Princa da treba da obavi svoju dužnost i, da bi ga impresionirao, poprima svoj oblik sa mnogo ruku i kaže: 'Ja sam Postao Smrt, Razarač Svetova.'" — J. Robert Oppenheimer, prisjećajući se prve nuklearne probe Trinity.
Prvi test atomske bombe, kodnog naziva Trinity, uspešno je izveden 16. jula 1945. godine u pustinji Novog Meksika. Eksplozija je bila neverovatna – pečurka dima i prašine visoka preko 12 kilometara, a peščana pustinja pretvorena u staklo. Svet je ušao u nuklearno doba. S tim saznanjem, predsednik Truman je otišao na Potsdamsku konferenciju, gde je obavestio Staljina o novom, moćnom oružju, mada bez detalja.
Potsdamska deklaracija i odbijanje japana
26\. jula 1945. godine, saveznici – Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Kina – izdali su Potsdamsku Deklaraciju. Ovaj dokument je pozivao Japan na bezuslovnu predaju, uz pretnju "brzog i potpunog uništenja" ukoliko to ne učini. Deklaracija je, međutim, garantovala da će Japancima biti dozvoljeno da zadrže svoj kulturni identitet i industriju, ali nije eksplicitno pomenula sudbinu cara Hirohita, što je bila ključna tačka spoticanja za japansku ratnu vladu.
Japanski premijer Kantaro Suzuki je javno izjavio da će Japan "ignorirati" (mokkusatsu) Deklaraciju, reč koja je mogla da znači i "suzdržati se od komentarisanja". Saveznici su to protumačili kao kategorično odbijanje. U tom trenutku, atomska bomba je prešla iz teorije u operativni plan.
Hirošima: prvi nuklearni udar
Nakon japanskog odbijanja Potsdamske Deklaracije, američko vojno rukovodstvo je dalo zeleno svetlo za prvu upotrebu atomske bombe. Meta je pažljivo birana.
Odabir mete i pripreme
Komitet za ciljeve u Projektu Manhattan je razmatrao nekoliko gradova. Glavni kriterijumi bili su:
- Grad koji još nije značajno bombardovan, kako bi se precizno izmerio efekat novog oružja.
- Važan vojni ili industrijski centar.
- Velika populacija, kako bi se maksimizovao psihološki efekat.
Izabrani su Hirošima, Kokura, Nagasaki i Nigata. Hirošima, sa svojim značajem kao industrijski centar, luka i štab Druge generalne armije, bila je na vrhu liste. U julu 1945., 509. kompozitna grupa Vazduhoplovstva SAD, sa bazom na ostrvu Tinian, obavljala je obuku za specifično gađanje atomskom bombom.
"Danas se borimo za produžetak Drugog svetskog rata. Naša misija je da ga okončamo." — Kapetan Robert Lewis, kopilot Enole Gej, u svom dnevniku pre poletanja.
"Little boy" i posada "enole gej"
U ranim jutarnjim časovima 6. avgusta 1945. godine, teški bombarder B-29 Superfortress po imenu "Enola Gej", nazvan po majci pilota, pukovnika Paula Tibetsa, poleteo je sa Tiniana. U njegovom trupu nalazila se uranijumska bomba, kodnog naziva "Little Boy" ("Mali dečak"), težine oko 4,4 tone. Posada, svesna istorijskog značaja svoje misije, ali ne i punih razmera užasa koji će osloboditi, bila je obučena za precizno bombardovanje sa velike visine.
Trenutak apokalipse: 6. avgust 1945.
U 8:15 ujutro po lokalnom vremenu, "Little Boy" je oslobođen iz trupa "Enole Gej". Padala je 43 sekunde, a eksplodirala je na visini od oko 580 metara iznad bolnice Šima, blizu centra grada. Razlog za detonaciju u vazduhu bio je maksimizovanje destruktivnog efekta udarnog talasa i toplotnog zračenja.
Ono što je usledilo bilo je nepojmljivo.[3]
- Trenutni bljesak: Nebo je preplavio zaslepljujući bljesak, milion puta jači od sunca. Ljudi koji su ga direktno pogledali su oslepljeni ili su im se zenice trajno spalile.
- Toplotni talas: U roku od sekunde, temperatura na zemlji ispod hipocentra dostigla je nekoliko miliona stepeni Celzijusa. Sve u krugu od 1,2 kilometra je isparilo. Ljudska tela su se pretvarala u senke utisnute na zidovima i trotoarima. Koža se topila, odeća se zapalila. Drveni objekti su se pretvorili u prah.
- Udarni talas: Nakon bljeska, usledio je nadzvučni udarni talas koji je srušio sve pred sobom. Zgrade su se urušavale, drveće čupano iz korena, ljudi su bacani na stotine metara. Vetrovi su dostizali brzine preko 1.000 km/h.
- Požari: Destrukcija udarnog talasa izazvala je masovne požare širom grada. U roku od nekoliko sati, Hirošima je bila pretvorena u vatrenu oluju (firestorm), sa temperaturama toliko visokim da su asfalt i crep se topili.
Slika: Gljiva dima iznad Hirošime, snimljena ubrzo nakon eksplozije "Little Boy" bombe.
Neposredne posledice i žrtve
Od procenjenih 350.000 stanovnika Hirošime tog dana (uključujući vojnike i prisilne radnike), između 90.000 i 140.000 ljudi je umrlo do kraja 1945. godine od posledica eksplozije, toplotnog zračenja, udarnog talasa i radijacije. Mnogi su umirali u danima i nedeljama koje su sledile, od užasnih opekotina i akutne radijacione bolesti. Medicinska infrastruktura je potpuno uništena, a preživeli su lutali ruševinama u potrazi za vodom i pomoći.
"Užas je bio takav da ga je teško opisati. Koža se ljuštila sa ljudi, visila kao krpe. Neki su držali očne jabučice u rukama. Videli smo decu koja su vikala za svojim majkama, ali nismo mogli da im pomognemo." — Kikuko Kajijama, preživela atomske bombe u Hirošimi.
Japanska i globalna reakcija
Prvobitna reakcija Japana bila je zbunjenost i neverica. Komunikacija sa Hirošimom je bila prekinuta. Tek nakon izviđačkih letova i primanja radio poruka iz SAD-a, japansko rukovodstvo je shvatilo šta se dogodilo. Međutim, i dalje nisu u potpunosti razumeli novu vrstu oružja.
U svetu, vest o atomskoj bombi izazvala je šok i strahopoštovanje. Američki predsednik Truman objavio je svetu vest o novom oružju i zapretio Japanu daljim "kišom razaranja kakva nikada nije viđena na zemlji" ako se ne preda.
Nagasaki: tri dana kasnije
Uprkos kataklizmi u Hirošimi, japanska ratna vlada je oklevala. I dalje su postojale frakcije koje su insistirale na borbi do kraja, nadajući se nekom povoljnom pregovoru, ili čekajući da se SSSR umeša kao posrednik. To oklevanje imalo je strašnu cenu.
Sovjetski savez ulazi u rat
8\. avgusta 1945., samo dva dana nakon Hirošime, Sovjetski Savez je objavio rat Japanu i započeo munjevitu invaziju na Mandžuriju. Ova vest je bila dodatni, možda čak i odlučujući udarac za japansko rukovodstvo, s obzirom na to da su Rusi prekršili Pakt o neutralnosti iz 1941. godine i time elimisali poslednju nadu Japana za posredovanje i miran izlazak iz rata sa prihvatljivim uslovima. Invazija je izbila poslednje tlo pod nogama ratnim huškačima.
Bomba "fat man" i posada "bockscara"
U međuvremenu, druga atomska bomba je bila spremna za upotrebu. Bila je to plutonijumska imploziona bomba, kodnog naziva "Fat Man" ("Debeli čovek"), znatno složenija od uranijumske bombe "Little Boy".
9\. avgusta 1945. godine, drugi B-29, nazvan "Bockscar", pod komandom majora Čarlsa Svija (Charles Sweeney), poleteo je sa Tiniana sa "Fat Manom" u trupu. Prvobitna meta bio je grad Kokura, veliki industrijski centar. Međutim, loša vidljivost zbog gustih oblaka i dima od prethodnih konvencionalnih bombardovanja sprečila je posadu da vizuelno identifikuje cilj, što je bio uslov za atomsko bombardovanje. Nakon tri neuspešna prilaza, gorivo je počelo da ponestaje, pa se posada okrenula ka alternativnoj meti – Nagasakiju.[4]
Udari na nagasaki: 9. avgust 1945.
U 11:02 pre podne, "Fat Man" je bačen na Nagasaki. Grad je bio važna luka i industrijski centar, sa značajnom Mitsubishi fabrikom oružja. Međutim, Nagasaki se nalazio u dolini između brda, što je, ironično, ublažilo razaranje. Udarni talas i toplotno zračenje su bili delimično blokirani topografijom, sprečavajući potpuni firestorm kao u Hirošimi.
Ipak, razaranja su bila strašna. Grad je pretvoren u ruševine.
Slika: Nagasaki pre i posle atomskog bombardovanja.
Žrtve i razaranja u nagasakiju
U Nagasakiju, između 60.000 i 80.000 ljudi je poginulo do kraja 1945. godine od posledica eksplozije i radijacije. U godinama koje su sledile, stotine hiljada ljudi patilo je od dugoročnih posledica radijacije, uključujući kancer, leukemiju i genetska oštećenja. Preživeli iz oba grada, poznati kao hibakuše (japanski: 被爆者, bukvalno "ljudi pogođeni eksplozijom"), postali su živi svedoci užasa nuklearnog rata.
Japanska predaja i kraj rata
Dva atomska napada, uz invaziju Sovjetskog Saveza na Mandžuriju, konačno su slomila otpor japanskog ratnog kabineta.
Careva intervencija i "sveti sud"
Japanska vlada je bila duboko podeljena između "miroljubive frakcije", koja je shvatila da je dalji otpor beznadežan, i "ratne frakcije", koja je želela da nastavi borbu, verujući da će to obezbediti bolje uslove mira. U pat poziciji, car Hirohito je 10. avgusta preuzeo neobičnu ulogu, intervenirajući lično u raspravi. Na sastanku Vrhovnog saveta za vođenje rata, poznatom i kao "Sveti sud", Hirohito je izjavio:
"Ne možemo nastaviti rat. Ne samo da su naše šanse za pobedu minimalne, već je i ljudska cena za naš narod nepodnošljiva. Moramo prihvatiti uslove Potsdamske deklaracije."[5]
Ova careva odluka je prelomila otpor ratne frakcije.
Gyokuon-hōsō: carevo obraćanje naciji
15\. avgusta 1945. godine, car Hirohito se obratio naciji putem radija u govoru poznatom kao Gyokuon-hōsō (Glasovna emisija dragulja). Bio je to prvi put da su obični Japanci čuli glas svog cara, čije se postojanje smatralo božanskim. U svom govoru, Hirohito je objavio predaju Japana, pažljivo birajući reči da izbegne direktno pominjanje atomske bombe. Umesto toga, govorio je o "novom i najokrutnijem oružju" i "neopisivim patnjama" koje bi to oružje donelo ako se rat nastavi.
Formalna predaja: 2. septembar 1945.
Formalna ceremonija predaje Japana održana je 2. septembra 1945. godine na palubi američkog bojnog broda USS Missouri u Tokijskom zalivu. Dokument o predaji potpisali su japanski ministar spoljnih poslova Mamoru Šigemitsu i general Jošidžiro Umezu u ime cara Japana, a u ime saveznika potpis je stavio general Daglas Makartur (Douglas MacArthur), vrhovni komandant savezničkih snaga.
Tim činom, Drugi svetski rat je zvanično završen.
Nasleđe i nova era
Atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki nisu samo okončale Drugi svetski rat; one su otvorile novo poglavlje u ljudskoj istoriji, poznato kao nuklearno doba.
Ljudske žrtve i "hibakuše"
Dugoročne posledice nuklearnih napada bile su strašne. Pored desetina hiljada mrtvih u trenutku eksplozije, hiljade ljudi je umiralo u godinama i decenijama koje su sledile od bolesti izazvanih radijacijom, uključujući razne oblike kancera, leukemiju i genetske mutacije. Deca rođena od preživelih često su imala urođene mane. Hibakuše, preživeli atomskih napada, često su bili diskriminisani zbog straha od zaraze radijacijom ili straha od genetskih oštećenja. Njihova svedočenja ostaju moćan podsetnik na užas nuklearnog oružja.
Etička dilema: nužnost ili ratni zločin?
Odluka o bacanju atomske bombe ostaje jedna od najkontroverznijih u istoriji. Istoričari i etičari decenijama raspravljaju o njenoj nužnosti.
Argumenti za upotrebu:
- Spašavanje života: Glavni argument je da su bombe spasle milione života (i savezničkih i japanskih) sprečavajući kopnenu invaziju na Japan.
- Brzi završetak rata: Ubrzale su kraj rata, sprečavajući dalje konvencionalno bombardovanje i borbe.
- Japanski fanatizam: Japanska vlada je pokazivala malo znakova predaje, a otpor je bio izuzetno žestok.
Argumenti protiv upotrebe:
- Nepotrebno: Neki tvrde da je Japan već bio na ivici poraza i da bi se predao i bez bombi, možda pod uticajem sovjetske invazije.
- Civili kao mete: Kritičari ističu da su bombe neselektivno ubile ogroman broj civila, što bi se moglo smatrati ratnim zločinom.
- Diplomatska motivacija: Postoje teorije da je bomba bačena kako bi se impresionirao Sovjetski Savez i uspostavila američka dominacija u posleratnom svetu, čime je započet Hladni rat.
- Zločin protiv čovečnosti: Radijacija je nova dimenzija patnje, što je dovelo do poziva za potpunu zabranu nuklearnog oružja.
Hladni rat i trka u naoružanju
Trenutak kada je gljiva dima nad Hirošimom nestala, obeležio je ne samo kraj Drugog svetskog rata već i početak Hladnog rata. Strah od nuklearnog rata postao je centralni element globalne politike. Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez su ušli u frenetičnu trku u nuklearnom naoružanju, razvijajući sve moćnije bombe, interkontinentalne balističke rakete i podmornice sposobne za nuklearni udar.
Koncept uzajamno osiguranog uništenja (MAD) postao je okosnica strategije, gde bi nuklearni napad jedne strane neizbežno doveo do potpunog uništenja obe. Ova "ravnoteža straha" je, paradoksalno, možda sprečila direktan sukob između supersila, ali je držala svet na ivici apokalipse tokom decenija.
Kontrola oružja i pozivi na razoružanje
Užasi Hirošime i Nagasakija inspirisali su globalne pokrete za mir i razoružanje. Potpisani su brojni međunarodni sporazumi, poput Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (NPT), u pokušaju da se ograniči širenje i upotreba nuklearnog oružja. Međutim, nuklearni klub je nastavio da raste, uključujući Veliku Britaniju, Francusku, Kinu, Indiju, Pakistan, Izrael i, u novije vreme, Severnu Koreju.
Hirošima i nagasaki kao simboli
Danas su Hirošima i Nagasaki gradovi koji su se oporavili od pepela, ali njihova imena ostaju trajni simboli ljudske patnje i destruktivnog potencijala nuklearnog oružja. Memorijalni parkovi mira i muzeji u oba grada posvećeni su očuvanju sećanja na žrtve i prenošenju poruke mira i razoružanja budućim generacijama. Oni stoje kao trajni podsetnik na to kako jedan trenutak, obeležen neviđenim razaranjem, može zauvek promeniti tok ljudske civilizacije.
Reference
- Rhodes, Richard. The Making of the Atomic Bomb. Simon & Schuster, 1986.
- Hersey, John. Hiroshima. Alfred A. Knopf, 1946. (Novinarska reportaža, ali izuzetno cenjen istorijski izvor svedočenja).
- Thomas, Gordon and Witts, Max Morgan. Enola Gay. Simon & Schuster, 1977.
- Bix, Herbert P. Hirohito and the Making of Modern Japan. HarperCollins, 2000.
- Giangreco, D. M. Hell to Pay: Operation Downfall and the Invasion of Japan, 1945-1947. Naval Institute Press, 2009.
- Frank, Richard B. Downfall: The End of the Imperial Japanese Empire. Random House, 1999.
- Truman • Harry S. Memoirs: Volume One, Year of Decisions. Doubleday, 1955.
- Walker, J. Samuel. Prompt and Utter Destruction: Truman and the Use of Atomic Bombs Against Japan. University of North Carolina Press, 2004.
- GlobalSecurity.org: Obimna baza podataka o vojnoj istoriji i oružju.
- Atomic Heritage Foundation (atomicheritage.org): Online resursi posvećeni Projektu Manhattan i nuklearnom dobu.
- Hiroshima Peace Memorial Museum (hpmm.jp): Zvanični sajt muzeja sa informacijama o događaju i žrtvama.
- Nagasaki Atomic Bomb Museum (nabmuseum.jp): Zvanični sajt muzeja sa informacijama o događaju i žrtvama.
