Bernard Law Montgomery, poznatiji kao Monty, bio je figura koja je retko ostavljala ljude ravnodušnim. Genije, arogantan, briljantan taktičar, nepopustljiv, pedantan – samo su neki od epiteta koji su opisivali ovog britanskog feldmaršala. Ipak, jedna činjenica ostaje neosporna: Montgomery je bio vojskovođa koji je preokrenuo tok rata u Severnoj Africi, donoseći Saveznicima prvu veliku pobedu nad Nemačkim afričkim korpusom kod El Alamejna 1942. godine. Njegovo ime zauvek je upisano u anale Drugog svetskog rata kao sinonim za odlučnost i strateško majstorstvo u presudnom trenutku.
Pre nego što je postao simbol nade za Britansku imperiju, Montgomery je prošao dug put, bruseći svoje veštine kroz decenije službe. Njegova karijera, obeležena ranim izazovima, ličnim tragedijama i dubokim uverenjem u sopstvenu sposobnost, kulminirala je u pustinjama Egipta, gde je suočen sa najvećim izazovom svoje karijere – zaustaviti i poraziti legendarnog Erwina Rommela.
Rane godine i uspon: formiranje jedne vojne ličnosti
Rođen 17. novembra 1887. godine u Kenningtonu, London, Bernard Law Montgomery bio je četvrto od devetoro dece anglikanskog sveštenika i budućeg biskupa Tasmanije, Henryja Montgomeryja, i Maud Farrar. Njegovo detinjstvo bilo je obeleženo strogim vaspitanjem, posebno od strane majke, sa kojom je imao komplikovan i, kako se često opisuje, hladan odnos. Ovaj period ostavio je dubok trag na njegovu ličnost, oblikujući ga u disciplinovanog, ali i povučenog individualca, sklonog samopouzdanju koje je neretko graničilo sa arogancijom.[1]
Detinjstvo i obrazovanje: od irskog porekla do sandhursta
Iako rođen u Londonu, porodica Montgomery imala je duboke korene u Irskoj, što je povremeno uticalo na njegovo samopoimanje. Nakon školovanja u St. Paul's školi u Londonu, gde je pokazao sklonost ka sportu, posebno ragbiju, ali ne i izuzetan akademski uspeh, Montgomery je odlučio da se posveti vojnoj karijeri. Upisao se na prestižnu Kraljevsku vojnu akademiju Sandhurst 1907. godine. Tamo se istakao svojom odlučnošću i disciplinom, iako je njegov ponekad prkosan stav stvarao probleme sa nadređenima. Godine 1908. diplomirao je i dobio čin potporučnika, pridruživši se Royal Warwickshire Regimentu.
Prvi svetski rat: vatreno krštenje i preživljavanje
Mladi poručnik Montgomery služio je u Britanskoj Indiji pre izbijanja Prvog svetskog rata. Povratkom u Evropu, odmah je poslat na Zapadni front, gde je doživeo svoje vatreno krštenje. Oktobra 1914. godine, tokom Bitke kod Ipra, teško je ranjen u pluća od snajperskog metka. Bio je proglašen mrtvim na bojištu, a čak je i njegova porodica obaveštena o njegovoj pogibiji. Međutim, neverovatnom srećom i medicinskom intervencijom, preživeo je, oporavio se i vratio u službu 1915. godine. Njegovo iskustvo na Zapadnom frontu, sa svim užasima rovovskog ratovanja, uverilo ga je u značaj pažljivog planiranja, obuke i očuvanja života vojnika. To je oblikovalo njegov pristup komandovanju: "Bez jake i iscrpne pripreme – nema pobede."[2] Do kraja rata, unapređen je u čin majora i dobio je odlikovanje za izuzetnu službu.
Međuratni period: uspon u hijerarhiji i kontroverzni karakter
Period između dva svetska rata bio je ključan za Montgomeryjev uspon u vojnoj hijerarhiji. Posvetio se studiranju vojne taktike i strategije, služio je na raznim štabnim pozicijama i pohađao Koledž za štabne oficire. Njegove ideje o modernizaciji vojske, obuci i pripremi za buduće ratove bile su progresivne, ali njegova direktna i beskompromisna priroda često je iritirala kolege i nadređene. Nije se libio da kritikuje ono što je smatrao neefikasnim ili zastarelim.
Bio je posvećen obuci i fizičkoj spremi svojih trupa, insistirajući na rigoroznim standardima. Njegova pedantnost, često viđena kao opsesija detaljima, postala je zaštitni znak. Godine 1927. oženio se Elizabeth Carver, udovicom sa kojom je imao sina. Njena iznenadna smrt 1937. godine, usled ujeda insekta tokom odmora, duboko ga je pogodila. Montgomery se nikada više nije oženio, posvetivši se u potpunosti vojnoj karijeri, što je dodatno pojačalo njegovu samostalnost i fokus. Do izbijanja Drugog svetskog rata, Montgomery je stekao čin general-majora i komandovao je 3. pešadijskom divizijom.
Severna afrika: preokret u pustinji
Na početku Drugog svetskog rata, Montgomery je komandovao divizijom tokom savezničke kampanje u Francuskoj i evakuacije iz Denkerka 1940. godine. Njegovo iskustvo u Denkerku, gde je uspešno izvukao svoju diviziju sa relativno malim gubicima, dodatno je potvrdilo njegovo uverenje u značaj planiranja i moralne kohezije jedinica. Međutim, prava prekretnica u njegovoj karijeri dogodila se u žaru pustinje Severne Afrike.
Dolazak u egipat: misija spasavanja 8. armije
Do leta 1942. godine, situacija Saveznika u Severnoj Africi bila je katastrofalna. Nemački afrički korpus pod vođstvom "Pustinjske lisice" Erwina Rommela potisnuo je britansku 8. armiju duboko u Egipat, prijeteći Aleksandriji i Sueckom kanalu. Moral britanskih trupa bio je na najnižem nivou, a porazi su se nizali jedan za drugim. Vrhovni komandant Savezničkih snaga na Bliskom istoku, general Claude Auchinleck, pokušavao je da stabilizuje front kod El Alamejna, ali je njegov autoritet bio narušen.
"Ja ću pobediti Rommela", izjavio je po dolasku. "Moji vojnici će pobediti Rommela."[3]
U avgustu 1942. godine, britanski premijer Winston Churchill, frustriran stanjem u Severnoj Africi, preduzeo je drastične mere. Smenio je Auchinlecka i postavio generala Harolda Alexandera za glavnokomandujućeg. Za komandanta 8. armije, u iznenadnom potezu, izabran je Bernard Montgomery. Njegov dolazak u Egipat bio je praćen skepticizmom, ali je brzo razbio sumnje svojim samouverenim i energičnim nastupom.
Montgomery je odmah počeo da deluje. Njegov prvi zadatak bio je da podigne moral demoralisane vojske.
Njegov stil vođenja: disciplina, obuka i moral
Montgomeryjev stil komandovanja bio je jedinstven. Pre svega, uspostavio je gvozdenu disciplinu, ali ne na autoritaran način, već uveravajući vojnike da se sve radi za njihovu sigurnost i pobedu. Insistirao je na detaljnoj obuci, ponavljajući vežbe do perfekcije. Posvećivao je veliku pažnju moralnom aspektu, obraćajući se direktno vojnicima, objašnjavajući im planove i uveravajući ih u njihovu snagu.
Za razliku od svojih prethodnika, Montgomery nije bio sklon improvizaciji. Verovao je u pažljivo planiranje svake operacije do najsitnijih detalja. Njegova česta poseta frontu i razgovori sa običnim vojnicima doneli su mu nadimak "Monty", koji je postao simbol poverenja i prepoznavanja. Uveo je nove uniforme, poboljšao ishranu i medicinsku negu, sve sa ciljem da svaki vojnik oseti da je cenjen i da ima vitalnu ulogu u predstojećoj borbi. Pored toga, Montgomery je brzo uspostavio dobar odnos sa RAF-om, obezbeđujući ključnu vazdušnu podršku, koja je ranije bila nedovoljno koordinisana.
Pripreme za bitku: plan "operacija lajtfoot" i gomilanje snaga
Rommelova ofanziva je zaustavljena, ali su Saveznici bili u defanzivi. Montgomery je shvatio da mu je potrebno vreme za obuku, reorganizaciju i, što je najvažnije, gomilanje ogromne količine materijala. Nije se žurio. Njegov moto bio je: "Pobediti, ili se ne boriti." Strateško planiranje za napad kod El Alamejna, nazvano "Operacija Lajtfoot" (Lightfoot), bilo je pedantno. Montgomery je insistirao na apsolutnoj nadmoći u svakom segmentu: u ljudstvu, artiljeriji, tenkovima i vazdušnoj podršci.
Tokom dva meseca intenzivnih priprema, britanske snage su se značajno ojačale. Primljene su hiljade tona zaliha, hiljade novih tenkova (posebno Sherman tenkovi iz SAD-a i Grant tenkovi) i stotine novih aviona. Do oktobra 1942. godine, Britanska 8. armija je raspolagala sa preko 220.000 ljudi, oko 1.100 tenkova i preko 900 aviona. Nasuprot tome, Rommelov Afrički korpus i italijanske snage, oslabljene dugim linijama snabdevanja i savezničkim napadima na konvoje, imale su oko 100.000 vojnika, 550 tenkova (od kojih su mnogi bili lakši italijanski modeli) i oko 350 aviona. Saveznička superiornost bila je trostruka u ljudstvu i skoro dvostruka u tenkovima, dok je u vazduhu bila još veća.[4]
Montgomeryjev plan bio je jasan: izvršiti snažan proboj na severnom delu fronta, stvoriti koridor kroz minska polja, a zatim uvesti oklopne snage koje bi uništile Rommelove tenkove i opkolile neprijateljsku pešadiju. U međuvremenu, na južnom delu fronta bi se izvodili diverzioni napadi kako bi se zadržale neprijateljske rezerve. Ključni element bio je obmanjivanje neprijatelja (Operation Bertram), putem lažnih tenkova, zgrada i skladišta, kako bi se Rommel uverio da će glavni napad doći na jugu.
Bitka kod el alamejna: epski okršaj koji je promenio tok rata
Dvadeset trećeg oktobra 1942. godine, pod punim mesecom u pustinji, artiljerijska baraža označila je početak Druge bitke kod El Alamejna. Bila je to najveća britanska ofanziva u Drugom svetskom ratu do tada, i Montgomeryjev trenutak istine.
Snage i pozicije: britanska 8. armija naspram rommelovog afrikakorpsa
Front kod El Alamejna bio je dugačak oko 60 kilometara, protežući se od Sredozemnog mora na severu do neprohodnog Kvatara udubljenja na jugu. Ovaj uski pojas bio je idealan za odbranu i Rommel ga je fortifikovao opsežnim minskim poljima, bodljikavom žicom i artiljerijskim pozicijama. Nemačke i italijanske snage su bile raspoređene u dubini, sa tenkovskim rezervama spremnim za kontranapade.
- Britanska 8. armija (Montgomery):
- Ljudstvo: Oko 220.000 ljudi (Britanci, Australijanci, Novozelanđani, Južnoafrikanci, Indijci, Slobodni Francuzi, Grci)
- Tenkovi: Oko 1.100 (uključujući 250 Sherman i 170 Grant tenkova)
- Artiljerija: Preko 900 topova
- Vazduhoplovstvo: Preko 900 aviona
- Sile Osovine (Rommel):
- Ljudstvo: Oko 100.000 ljudi (Nemci i Italijani)
- Tenkovi: Oko 550 (od kojih samo oko 250 nemačkih Panzera, uglavnom Panzer III i mali broj Panzer IV)
- Artiljerija: Oko 500 topova
- Vazduhoplovstvo: Oko 350 aviona
"Operacija lajtfoot" počinje: prvi udar i teške borbe
U 21:40 časova 23. oktobra, oko 1.000 topova Britanske 8. armije otvorilo je paljbu duž celog fronta, signalizirajući početak Operacije Lajtfoot (Operacija Lagan Korak). Granate su padale na položaje Sila Osovine punih pet i po sati, pretvarajući pustinju u pakao. Pod okriljem ove baraže, pešadijske jedinice su krenule napred, sa zadatkom da probiju minska polja i stvore puteve za tenkove.
"Bitka će biti borba do poslednjeg daha", rekao je svojim oficirima, "Ali mi ćemo pobediti."[5]
Borbe su bile izuzetno žestoke. Iako je artiljerija bila razorna, minska polja su bila gušća nego što se očekivalo, a nemačke i italijanske trupe su pružale fanatičan otpor. Britanske inženjerijske jedinice radile su pod neprijateljskom vatrom, pokušavajući da otvore koridore. Napredovanje je bilo sporo i skupo. Rommel je, isprva, verovao da je u pitanju diverzija, jer je i dalje bio obmanjen lažnim aktivnostima na jugu. Međutim, kada je shvatio pravi opseg napada, počeo je da premešta svoje tenkovske rezerve ka severu. Montgomery je, sa druge strane, ostao miran i odlučan, svestan da će bitka biti duga i iscrpljujuća.
Žestina otpora i pregrupiranje: "operacija supercharge"
Tokom narednih nekoliko dana, borbe su se vodile za svaki metar. Britanske oklopne snage imale su poteškoća u proboju kroz uska minska polja i bile su izložene vatri Rommelovih protutenkovskih topova, posebno moćnih nemačkih 88 mm topova. Gubici u tenkovima bili su visoki na obe strane. Montgomery je privremeno zaustavio napredovanje kako bi pregrupirao snage i osmislio novi plan.
Nakon nedelju dana intenzivnih borbi, sa frontom koji je još uvek bio uglavnom statičan, Montgomery je pokrenuo Operaciju Supercharge 2. novembra. Ovaj put, fokus je bio na koncentrisanom udaru na uskom sektoru, sa ciljem da se probiju neprijateljske linije i izvede proboj tenkova u otvorenu pustinju. Glavni udar izvršili su britanska 9. australijska divizija i novozelandska divizija, praćene teškim tenkovskim snagama.
Proboj i pobeda: kraj rommelovog mita
Operacija Supercharge bila je brutalna. Borbe prsa u prsa, artiljerijski dueli i tenkovski okršaji ispunili su pustinju. Savezničke snage su postepeno, ali nezaustavljivo, probijale nemačke linije. Rommel je, suočen sa nadmoćnim brojkama i iscrpljivanjem svojih poslednjih rezervi, bio prinuđen da naredi povlačenje 4. novembra. Nemački vrhovni štab, međutim, u početku je odbio njegov zahtev, što je dovelo do dodatnih gubitaka za Afrički korpus.
Kada je Berlin konačno dao zeleno svetlo za povlačenje, bilo je prekasno za mnoge jedinice Osovine. Britanske tenkovske jedinice su se probile u otvorenu pustinju, pretvarajući povlačenje u haotično bežanje. Pobeda kod El Alamejna bila je potpuna. Rommelov mit o nepobedivosti je srušen.
Bilans i značaj: ključna prekretnica rata
Bitka kod El Alamejna trajala je 12 dana i bila je izuzetno skupa za obe strane.
- Gubici Saveznika: Oko 13.500 poginulih i ranjenih, uništeno oko 500 tenkova.
- Gubici Sila Osovine: Oko 59.000 poginulih, ranjenih i zarobljenih (uključujući više od 30.000 zarobljenih), uništeno oko 450 tenkova, preko 1.000 artiljerijskih oruđa i 400 aviona.[6]
Saveznici su zarobili gotovo celokupnu Rommelovu pozadinsku logistiku i rezerve.
Značaj Bitke kod El Alamejna ne može se preceniti. Bio je to prvi jasan i odlučan kopneni poraz Nemačke u Drugom svetskom ratu. Winston Churchill je proslavio pobedu rečima: "Ovo nije kraj. Ovo čak nije ni početak kraja. Ali je, možda, kraj početka."[7] Pobeda je značila:
- Spas Egipta i Sueckog kanala: Vitalna arterija Britanske imperije i ključna tačka snabdevanja je osigurana.
- Preokret u Severnoj Africi: Inicijativa je prešla u ruke Saveznika, što je otvorilo put za Operaciju Baklja (Torch) i konačno proterivanje Sila Osovine iz Afrike.
- Podizanje morala: Pobeda je dala ogroman podstrek moralnom duhu Saveznika širom sveta.
- Montgomeryjeva slava: General Bernard Montgomery postao je nacionalni heroj i jedna od najprepoznatljivijih figura rata.
Posle el alamejna: od tunisa do Berlina
Pobeda kod El Alamejna katapultirala je Montgomeryja u vrh savezničkog komandnog lanca. Njegova karijera, međutim, nije bila lišena daljih izazova i kontroverzi.
Kampanja u tunisu i invazija Italije
Nakon El Alamejna, 8. armija je neprekidno progonila Rommelove snage preko Severne Afrike, prešavši hiljade kilometara pustinje. Ova kampanja se završila konačnom pobedom Saveznika u Tunisu u maju 1943. godine, kada je gotovo četvrt miliona vojnika Sila Osovine zarobljeno. Nije bilo reči o kapitulaciji nego o potpunom uništenju neprijatelja. Nakon toga, Montgomery je komandovao 8. armijom tokom invazije na Siciliju (Operacija Husky) i kasnije invazije na kopneni deo Italije (Operacija Baytown i Avalanche). Njegovo insistiranje na pažljivom planiranju i sigurnom napredovanju, iako uspešno, ponekad je bilo u suprotnosti sa agresivnijim stilom američkih komandanata, što je nagovestilo buduće tenzije.
Dan d i kontroverze: Montgomery i savezničke operacije
Bernard Montgomery odigrao je ključnu ulogu u planiranju i izvođenju Operacije Overlord, iskrcavanja u Normandiji 6. juna 1944. godine (Dan D). Bio je komandant svih savezničkih kopnenih snaga tokom početne faze invazije. Njegov plan, poznat po tome što je predviđao zauzimanje Kana kao rani cilj, pokazao se mnogo težim za ostvarivanje nego što je očekivano, što je dovelo do žestokih borbi i produženog zastoja u Normandiji. Iako su Saveznici na kraju izbili iz Normandije, Montgomeryjev pristup, koji su neki smatrali previše opreznim, izazvao je tenzije sa američkim generalima, posebno sa Georgeom Pattonom i Omarom Bradleyjem, ali i sa vrhovnim komandantom Dwightom D. Eisenhowerom.[8]
Jedna od najvećih kontroverzi vezana je za Operaciju Market Garden u septembru 1944. godine – ambicioznu vazdušno-desantnu operaciju u Holandiji, čiji je cilj bio da obezbedi mostove preko Rajne i ubrza prodor u Nemačku. Montgomery je bio njen glavni zagovornik. Iako je plan bio hrabar i inovativan, loše obaveštajne informacije o prisutnosti nemačkih oklopnih snaga i operativni nedostaci doveli su do katastrofalnih gubitaka za savezničke vazdušno-desantne jedinice, posebno za britansku 1. vazdušno-desantnu diviziju kod Arnhema. Operacija je bila strateški neuspeh i značajan udarac za Montgomeryjev ugled.
Rajna i završne bitke: predaja Nemačke
Uprkos kontroverzama, Montgomery je ostao ključna figura u završnoj fazi rata. Njegove trupe su odigrale važnu ulogu u odbijanju nemačke Ardenske ofanzive krajem 1944. godine. Nakon toga, komandovao je Britanskom 21. armijskom grupom tokom prelaska Rajne (Operacija Plunder) i poslednjeg prodora u Nemačku.
Njegova preciznost i metodičnost, iako ponekad frustrirajuće za saveznike, osigurale su da britanske snage napreduju sigurno i sistematski. Trinaestog aprila 1945. godine, Montgomery je primio predaju nemačkih snaga u severnoj Nemačkoj, Holandiji i Danskoj na Lüneburškoj pustari, čime je simbolično okončan rat u Evropi na britanskom sektoru. Tom prilikom je izjavio: "Ovo je dan za Britansku armiju."[9]
Nasleđe i kontroverze: montgomeryjeva ostavština
Posle rata, Bernard Montgomery je unapređen u čin feldmaršala i dobio je titulu vikonta Montgomeryja od Alamejna. Služio je kao načelnik Carskog generalštaba i zamenik vrhovnog komandanta NATO snaga u Evropi. Njegova posleratna karijera bila je obeležena istom dozom samopouzdanja i oštrine, što ga je često dovodilo u sukob sa drugim vojnim i političkim liderima.
Oštar, briljantan, neomiljen
„U ratu, vi morate biti diktator“, verovao je. „Ako se pretvarate da niste, vrlo brzo ćete biti smenjeni.“
Montgomery je bio poznat po svojoj asketskoj prirodi, nepušač, apstinent, izuzetno posvećen poslu. Njegova prepoznatljiva pojava sa dva šešira i netipičnim ponašanjem na frontu učinila ga je ikoničnom figurom.
Iako izuzetno cenjen od svojih trupa zbog brige za njihovu dobrobit i zbog toga što je pobeđivao, često je bio kritikovan od strane svojih kolega zbog arogancije, samohvale i nedostatka diplomatskih veština. Njegovi memoari, objavljeni 1958. godine, izazvali su pravu buru, jer je u njima otvoreno kritikovao mnoge savezničke vođe, uključujući Eisenhowera.
Istorijska procena
Bernard Montgomery preminuo je 24. marta 1976. godine, u 88. godini. Njegova istorijska zaostavština je kompleksna. Bez sumnje, bio je briljantan taktičar i planer, čija je metodičnost često donosila pobede. Njegova sposobnost da podigne moral demoralisane vojske i da ih pripremi za pobedu kod El Alamejna ostaje jedno od najvećih dostignuća Drugog svetskog rata. Ta pobeda nije bila samo vojna, već i psihološka, dokazujući da se Rommel i nemačka vojska mogu poraziti.
Kritičari mu zameraju nedostatak agresivnosti u određenim fazama rata, posebno u Normandiji, i njegovu često iritantnu samouverenost. Međutim, čak i njegovi najveći kritičari morali su priznati njegovu genijalnost u organizaciji i planiranju. Bio je čovek koji je verovao u sebe i u svoje metode, i ta vera mu je omogućila da preokrene tok rata u najtežim trenucima.
Montgomeryjeva pobeda kod El Alamejna zauvek će ostati upisana kao jedan od ključnih momenata u istoriji Drugog svetskog rata, simbol britanske odlučnosti i prekretnica koja je označila početak kraja dominacije Sila Osovine na severnoafričkom frontu. Njegov doprinos savezničkoj pobedi je neizbrisiv, a njegova figura ostaje predmet fascinacije i rasprave istoričara i javnosti do dana današnjeg.
Fusnote
Reference
- Hamilton, Nigel. Montgomery: The Making of a General, 1887-1942. Hamish Hamilton, London, 1981.
- Hamilton, Nigel. Montgomery: Master of the Battlefield, 1942-1944. Hamish Hamilton, London, 1983.
- Hamilton, Nigel. Montgomery: The Field Marshal, 1944-1976. Hamish Hamilton, London, 1986.
- Barnett, Correlli. The Desert Generals. Cassell, London, 1999.
- Keegan, John. Six Armies in Normandy: From D-Day to the Liberation of Paris. Viking Press, New York, 1982.
- Churchill, Winston S. The Second World War, Vol. IV: The Hinge of Fate. Houghton Mifflin, Boston, 1950.
- D'Este, Carlo. Decision in Normandy: The Real Story of Montgomery and the Allied Campaign. Harper Perennial, New York, 1994.
- Montgomery, Bernard Law. The Memoirs of Field-Marshal The Viscount Montgomery of Alamein. Collins, London, 1958.
- Playfair, I.S.O., and Molony, C.J.C. The Mediterranean and Middle East, Volume IV: The Destruction of the Axis Forces in Africa. HMSO, London, 1966.
- Caddick-Adams, Peter. Monte Cassino: Ten Armies in Hell. Oxford University Press, Oxford, 2013.
- Thompson, R.W. Montgomery: The Field Marshal. Allen Lane, London, 1969.
