Uvod: glas u tami – rađanje simbola
Godina je 1940. Evropa se nalazi pred ponorom, a Francuska, nekadašnja velika sila, pada pod udarima nacističke Nemačke. Dok se vlada maršala Filipa Petena priprema za kapitulaciju i sramni mir sa okupatorom, jedan nepoznati general, Šarl de Gol (Charles de Gaulle), izdiže se iz pepela očaja, emitujući poruku nade i prkosa iz Londona. Njegov čuveni Apel od 18. juna nije bio samo radio-prenos; bio je to krik slobode, obećanje borbe i temelj za pokret koji će Francusku vratiti na mapu sveta. De Gol će postati simbol nepokolebljivog otpora i nacionalnog ponosa, oličenje "određene ideje Francuske" – ideje koja nikada ne pristaje na poraz.
Rani život i formiranje: koreni jedne ambiciozne vizije
Šarl Andre Žozef Mari de Gol rođen je 22. novembra 1890. godine u Lilu, u duboko katoličkoj i patriotskoj porodici. Njegov otac, Anri de Gol, bio je profesor filozofije i književnosti, čovek prožet dubokim poštovanjem prema francuskoj istoriji i kulturnom nasleđu. Uticaj oca i porodično okruženje, u kojem se raspravljalo o politici, filozofiji i vojnim strategijama, formirali su mladog Šarla. Bio je visok, ćutljiv i izrazito inteligentan, sa izraženom tendencijom ka razmišljanju o ulozi Francuske u svetu.
Vojna akademija i prvi svetski rat
Njegov poziv bio je jasan: vojska. Godine 1909. De Gol ulazi u prestižnu vojnu akademiju Sen Sir (Saint-Cyr). Isticao se disciplinom i intelektualnom oštrinom, a među svojim instruktorima bio je i Filip Peten, budući maršal i tragična figura francuske istorije. De Gol je završio školovanje kao pešadijski oficir i pridružio se 33. pešadijskom puku, kojim je komandovao pukovnik Peten.
Prvi svetski rat bio je formativno iskustvo. Služio je hrabro, bio je ranjavan tri puta, a 1916. godine, tokom bitke za Verden, zarobljen je. Više puta je pokušavao da pobegne iz nemačkog zarobljeništva, ali bez uspeha. Iako u zatočeništvu, De Gol je posmatrao nemačku organizaciju i efikasnost, što će kasnije uticati na njegove vojne teorije. Upravo u ovom periodu, dok je ležao ranjen i zatočen, počeo je da razvija svoju filozofiju o prirodi modernog rata i potrebi za dubokim reformama u francuskoj vojsci.
Interes za oklopne jedinice i sukob sa ortodoksijom
Posle rata, De Gol je ostao u vojsci, posvećen proučavanju vojne taktike i strategije. Bio je fasciniran potencijalom tenkova i motorizovanih jedinica, videvši u njima budućnost ratovanja. Verovao je da Francuska mora da napusti zastarelu doktrinu pozicionog rata i izgradi modernu, visoko pokretnu vojsku. Svoje ideje izložio je u nizu dela, od kojih je najpoznatije "Vers l'armée de métier" (Ka profesionalnoj vojsci) iz 1934. godine. U ovom delu, De Gol je zagovarao formiranje malih, profesionalnih, visoko mobilnih oklopnih jedinica, sposobnih za munjevite prodore. Njegova vizija bila je gotovo proročka, predviđajući "Blickrig" taktiku koju će Nemačka primeniti nekoliko godina kasnije.
Međutim, njegove ideje nailazile su na snažan otpor unutar francuske vojne hijerarhije, koja je i dalje bila vezana za doktrinu fiksne odbrane (Magino linija). Bio je smatran ekscentričnim, čak i opasnim za ustaljeni poredak. Francuska vojska, opijena pobedom u Velikom ratu i opterećena birokratijom, nije bila spremna da prihvati njegove revolucionarne poglede. Ova kratkovidost će se pokazati kobnom.
Prokleti prvi Maj i pad Francuske (1940)
Drugi svetski rat počeo je u septembru 1939. godine. Nemački tenkovi su pregazili Poljsku, demonstrirajući brutalnu efikasnost "Blickriga". Ipak, francuske i britanske snage ostale su pasivne tokom "Lažne ofanzive" (Sitzkrieg). De Gol, koji je u to vreme bio pukovnik, a zatim privremeno unapređen u brigadnog generala, bio je na čelu 4. oklopne divizije. U maju 1940. godine, kada je Nemačka napala Francusku, njegove oklopne jedinice su pružale jedini značajan otpor. De Gol je 17. maja kod Montkornea izveo kontranapad, nanoseći izvesne gubitke nemačkim snagama, što je bio redak primer efikasnog otpora u haosu opšteg povlačenja.
Vlada na ivici ponora
Francuska vlada, suočena sa slomom, pozvala je De Gola da se pridruži kabinetu Pola Renoa (Paul Reynaud) kao državni podsekretar za nacionalnu odbranu. Njegovo prisustvo unelo je dašak energije i prkosa. De Gol se zalagao za nastavak borbe, čak i iz severne Afrike, i usprotivio se ideji primirja. Bio je svedok demoralisanosti vlade i njenog fatalnog naginjanja ka kapitulaciji.
Kada je maršal Peten, heroj Verdena, postao predsednik vlade 16. juna 1940. godine, njegova prva akcija bila je da zatraži primirje od Nemačke. Za De Gola, to je bila izdaja. Istorija se kretala neverovatnom brzinom. De Gol je shvatio da je dalji boravak u Parizu besmislen. Uz podršku Vinstona Čerčila, britanskog premijera, 17. juna je avionom otputovao za London, noseći sa sobom plamen nade za slobodnu Francusku.
"Francuska je poražena, ali Francuska nije sama!" – De Gol, pred odlazak iz Bordoa.
Apel od 18. juna: glas nade iz Londona
Dan nakon dolaska u London, 18. juna 1940. godine, na talasima BBC radija, odjeknuo je glas. Bio je to glas generala De Gola, obraćajući se francuskom narodu:
"Vođe koji su, već mnogo godina, na čelu francuske vojske, formirali su vladu. Pozivajući se na poraz naše vojske, ta vlada je uspostavila kontakt sa neprijateljem kako bi prekinula borbu. Istina je da smo bili, i jesmo, preplavljeni neprijateljskom mehanizovanom i vazdušnom silom koja je, u broju, mnogo superiornija od naše. Istina je da su nemački tenkovi, avioni i taktike iznenadili naše vođe, dovevši ih do tačke do koje su danas."
"Ali da li je poslednja reč izrečena? Da li je nada nestala? Da li je poraz konačan? Ne! Verujte mi, govorim vam iz iskustva i znanja, i kažem vam da ništa nije izgubljeno za Francusku."[1]
Ovaj apel bio je više od govora; bio je to manifest otpora. De Gol je pozvao francuske vojnike, mornare i vazduhoplovce da mu se pridruže u Velikoj Britaniji. Pozvao je inženjere, radnike i sve Francuze da nastave borbu. Apel nije odmah imao masovan odjek u okupiranoj Francuskoj, gde su mnogi jedva i čuli radio-prenos, ali je stvorio nukleus pokreta "Slobodna Francuska" (France Libre).
Rađanje slobodne Francuske
De Gol je odmah počeo da radi na formiranju snaga Slobodne Francuske. Njegov glavni izazov bio je nedostatak legitimnosti. Imao je podršku Čerčila, ali ga nisu priznavali svi francuski kolonijalni guverneri, a Sjedinjene Američke Države su isprva podržavale Višijevski režim maršala Petena, verujući da je on legitimna vlada Francuske.
De Golova nepokolebljiva vera u sopstvenu misiju i sudbinu Francuske bila je ključna. On je sebe video kao jedinog čuvara francuskog nacionalnog interesa. Borio se za priznanje, za opremu, za regrute. Postepeno, francuski vojnici, mornari, vazduhoplovci i civili koji su uspeli da pobegnu iz okupirane Francuske, pridruživali su se njegovom pokretu. Pomorski kapetan Félix Éboué, guverner Čada, bio je jedan od prvih koji je podržao De Gola, čime je Čad postao prva teritorija Slobodne Francuske.
Izgradnja pokreta otpora: od londa do afrike
Put do punog priznanja i efikasne borbe bio je dug i težak. De Gol se suočavao sa stalnim izazovima: borbom za legitimitet, rivalstvom sa drugim francuskim generalima (poput Anrija Žiroa), i problemima u koordinaciji sa unutrašnjim pokretom otpora u Francuskoj.
Sukobi i savezništva
De Gol je bio težak partner. Njegova arogancija i beskompromisnost često su iritirale saveznike, posebno Amerikance. Predsednik Frenklin D. Ruzvelt je De Gola smatrao autoritarnim i potencijalnim diktatorom. Međutim, Čerčil je, uprkos čestim sukobima sa De Golom (koje je opisao rečenicom: "Od svih krstova koje sam nosio, najteži je bio krst Lorene"), razumeo njegov značaj za moral i budućnost Francuske.
Snage Slobodne Francuske, iako malobrojne, borile su se širom sveta. Učestvovale su u bitkama u severnoj Africi, Siriji, Libanu, i kasnije u invaziji Italije i oslobađanju Francuske. De Gol je bio neumoran u širenju uticaja Slobodne Francuske na kolonijalne teritorije, što je dovelo do sukoba sa Višijevskim režimom koji je kontrolisao neke od njih.
Jedinstvo otpora i jean moulin
Ključna figura u ujedinjenju unutrašnjeg i spoljašnjeg otpora bio je Žan Mulan (Jean Moulin). De Gol ga je poslao u okupiranu Francusku sa zadatkom da ujedini raznolike frakcije pokreta otpora pod jednom komandom, Generalnim komitetom otpora (Conseil National de la Résistance – CNR). Mulan je, uprkos neverovatnim opasnostima, uspeo u tome, ali je nažalost uhapšen i mučen do smrti od strane Gestapoa 1943. godine. Njegova žrtva je, međutim, učvrstila De Golovu poziciju kao neprikosnovenog vođe celokupnog francuskog otpora.
U novembru 1942. godine, saveznici su pokrenuli Operaciju "Baklja", iskrcavanje u Severnoj Africi. De Gol je bio izuzetno frustriran što nije bio obavešten o planovima i što su Amerikanci pokušali da nametnu generala Žiroa kao lidera francuskih snaga u Africi. Posle dugih pregovora i političkih manevara, De Gol je konačno preuzeo vođstvo nad Francuskim komitetom nacionalnog oslobođenja (Comité Français de Libération Nationale – CFNL) u Alžiru 1943. godine, efektivno ujedinjujući sve francuske vojne i političke snage izvan metropole.
De gol i Saveznici: složeni odnosi
Odnos De Gola sa saveznicima bio je buran, prožet uzajamnim nepoverenjem i sukobima oko strategije i, pre svega, francuskog suvereniteta. De Gol je čvrsto verovao da Francuska mora biti tretirana kao velika sila, ravnopravna sa Velikom Britanijom i SAD, uprkos vojnom porazu i okupaciji. Njegova nepopustljivost je često bila izraz želje da se sačuva nacionalni dignitet.
Svađa sa ruzveltom
Najproblematičniji je bio njegov odnos sa predsednikom Ruzveltom. Ruzvelt je De Gola video kao nefleksibilnog i opasnog nacionalistu, čak sumnjajući da on teži ka uspostavljanju vojne diktature. Amerikanci su dugo podržavali Višijevski režim, verujući da će to sprečiti dalju saradnju sa Nemačkom i obezbediti kontrolu nad francuskim kolonijama. Ruzvelt je takođe gajio ideju o postavljanju francuskog generala Anrija Žiroa kao alternativnog vođe, što je De Gola dovodilo do ludila.
Na Konferenciji u Kazablanki 1943. godine, gde su se sastali Ruzvelt i Čerčil, De Gol je jedva pristao da se pojavi, i čak i tada je odbio da se fotografiše sa Žiroom pre nego što su postignuti politički ustupci. Njegov čvrst stav na kraju je naterao saveznike da ga priznaju kao lidera francuskih snaga otpora i buduće vlade.
"General De Gol, sa kojim je izuzetno teško sarađivati, predstavlja suštinsku komponentu ne samo za budućnost Francuske, već i za moralni duh svih koji se bore protiv tiranije." – Vinston Čerčil (uprkos čestim nesuglasicama).
Čerčil je, iako često frustriran De Golovim tvrdoglavim karakterom, shvatio da je De Gol bio personifikacija francuskog otpora i da bi ignorisanje njegove uloge bilo katastrofalno za posleratne odnose.
Oslobođenje Francuske i trijumfalni povratak u Pariz
Kako se bližio dan invazije na Evropu, De Gol je bio nepokolebljiv u svojoj želji da francuske snage učestvuju u oslobađanju svoje zemlje i da Francuska bude priznata kao oslobođena zemlja, a ne samo teritorija koju su oslobodili saveznici.
D-Dan i marš ka Parizu
Kada su savezničke snage izvršile iskrcavanje u Normandiji 6. juna 1944. godine (D-Day), De Gol je bio spreman. Francuske jedinice, uključujući čuvenu 2. oklopnu diviziju pod komandom generala Filipa Leklerka, borile su se rame uz rame sa saveznicima. Dok su se borbe vodile na francuskom tlu, De Gol je već planirao uspostavljanje privremene vlade. On je insistirao da francuska administracija preuzme kontrolu nad oslobođenim teritorijama, odbijajući bilo kakvu privremenu vojnu upravu saveznika.
Avgusta 1944. godine, dok su se saveznici približavali Parizu, izbio je ustanak unutar grada. Nemački komandant, general Ditrih fon Koltic (Dietrich von Choltitz), dobio je Hitlerovu naredbu da uništi Pariz pre povlačenja. Međutim, usled otpora i njegove sopstvene procene, to nije učinjeno. De Gol je, shvativši da bi odlaganje ulaska u Pariz moglo da dovede do građanskog rata između različitih frakcija otpora, insistirao na tome da Leklerkova 2. oklopna divizija bude prva koja će ući u prestonicu.
Oslobođenje Pariza
25\. avgusta 1944. godine, Leklerkova divizija, sastavljena uglavnom od francuskih boraca, ušla je u Pariz. Istog dana, general Fon Koltic se predao francuskim snagama. Pariz je bio slobodan.
Sledećeg dana, 26. avgusta, dogodio se jedan od najikoničnijih momenata u istoriji Francuske i De Golovog života. Predvođen generalom Leklerkom i uz gromoglasno klicanje miliona ljudi, Charles de Gaulle je trijumfalno marširao niz Jelisejska polja (Champs-Élysées). Bio je to vrhunac njegove borbe, vizuelna potvrda da Francuska, uprkos svemu, nije izgubila svoju dušu. Na trgu ispred gradske većnice (Hôtel de Ville), De Gol je održao emotivan govor, poručujući okupljenima:
"Pariz! Pariz uvređen! Pariz razbijen! Pariz mučen! Ali Pariz oslobođen! Oslobođen od svojih ljudi, uz pomoć francuske vojske, uz podršku i pomoć cele Francuske! ... Nećemo se zaustaviti na ovome. Mi ćemo ići napred, dok ne pređemo i Rajnu, dok ne pregazimo i Nemačku!"[2]
Trijumfalni ulazak u Pariz označio je povratak Francuske kao suverene nacije i cementirao De Golov status kao neprikosnovenog lidera.
Posleratni period i povlačenje (1944-1946)
Po oslobođenju, De Gol je stao na čelo Privremene vlade Francuske Republike. Njegov glavni zadatak bio je obnova zemlje, reintegracija kolaboracionista, obnova privrede i uspostavljanje novog političkog sistema.
Reforma i ostavka
De Gol je pokrenuo značajne reforme, uključujući nacionalizaciju ključnih industrija (poput energetike i avijacije), stvaranje socijalne sigurnosti i proširenje prava glasa na žene. Želeo je snažnu izvršnu vlast, što je bilo u suprotnosti sa tendencijom ka parlamentarnoj premoći koja se razvijala u posleratnoj Francuskoj.
Međutim, De Gol se brzo sukobio sa političkim partijama koje su dominirale Ustavotvornom skupštinom. Njegov autoritarni stil i želja za jakim predsedničkim sistemom nisu se poklapali sa željom većine za obnovom parlamentarne demokratije. Frustriran onim što je smatrao partijskom svađom i slabom voljom, Charles de Gaulle je 20. januara 1946. godine iznenada podneo ostavku na mesto predsednika Privremene vlade. Verovao je da će ga narod pozvati nazad kada shvati grešku, ali to se nije desilo.
Usledio je period koji je De Gol nazvao "traversée du désert" (prelazak preko pustinje) – dvanaestogodišnje političko povlačenje. Tokom tog vremena, povukao se na svoje imanje u Kolombe-le-de-Egliz (Colombey-les-Deux-Églises), gde je pisao svoje memoare i razmišljao o budućnosti Francuske. Međutim, nikada nije u potpunosti napustio politički život, povremeno se oglašavajući kritikama na račun sistema Četvrte Republike, koji je smatrao nestabilnim i neefikasnim.
Povratak na vlast i peta republika (1958)
De Golovo proročanstvo o nestabilnosti Četvrte Republike obistinilo se. Godine 1958. Francuska se našla na ivici građanskog rata zbog krize u Alžiru. Alžir, tada francuska kolonija, bio je poprište krvavog oslobodilačkog rata, a vojska u Alžiru je pretila pobunom protiv pariske vlade, koja je, po njihovom mišljenju, bila previše slaba da odbrani francusku teritoriju.
Kriza u alžiru i poziv De golu
U atmosferi državnog udara i duboke političke krize, kada je zemlja bila na ivici kolapsa, De Gol je postao jedina osoba koja je imala autoritet da smiri situaciju. Predsednik Rene Koty (René Coty) pozvao ga je da formira vladu nacionalnog jedinstva. De Gol je pristao, ali pod jednim uslovom: mora mu biti dato ovlašćenje da izradi novi ustav.
De Golov povratak na vlast 1. juna 1958. godine bio je dramatičan. Dobio je vanredna ovlašćenja na šest meseci i odmah je počeo sa pisanjem novog ustava. Rezultat je bila Peta Republika, politički sistem koji i danas traje.
Peta republika: snažan predsednik
Ustav Pete Republike drastično je ojačao poziciju predsednika. Predsednik je postao direktno biran od strane naroda, sa širokim ovlašćenjima u spoljnoj politici i odbrani, te pravom da raspušta parlament. De Gol je preuzeo ulogu prvog predsednika Pete Republike 1959. godine. Njegov cilj je bio da stvori stabilnu i efikasnu vladu, sposobnu da donosi brze odluke, za razliku od nestabilnosti Četvrte Republike.
Najveći izazov bila je Alžirska kriza. Iako su ga mnogi u vojsci podržavali u nadi da će zadržati Alžir, De Gol je, nakon duboke analize i shvativši neizbežnost dekolonizacije, odlučio da Alžiru dodeli nezavisnost. Ova odluka izazvala je šok i bes među delom vojske i doseljenika (pieds-noirs), što je dovelo do pokušaja atentata na njega i pobuna. Međutim, De Gol je uspeo da sprovede svoju politiku, a Alžir je stekao nezavisnost 1962. godine.
De golova spoljna politika i nasleđe
Kao predsednik Pete Republike, De Gol je sprovodio spoljnu politiku koja je bila duboko ukorenjena u njegovoj "određenoj ideji Francuske": ideji o nezavisnoj, suverenoj Francuskoj koja igra ključnu ulogu na svetskoj sceni.
Nezavisnost i nuklearno odvraćanje
De Gol je smatrao da Francuska ne sme biti podređena ni jednoj supersili, ni SAD ni Sovjetskom Savezu. Insistirao je na razvoju francuskog nezavisnog nuklearnog programa ("force de frappe" – udarna snaga), verujući da samo posedovanje sopstvenog nuklearnog oružja može garantovati francusku sigurnost i nezavisnost.
Godine 1966. šokirao je saveznike povlačenjem Francuske iz vojne komande NATO pakta, iako je ostao član političkog saveza. Bio je kritičan prema američkoj hegemoniji i želio je da Francuska ima glas koji nije samo eho Vašingtona.
Evropa i međunarodni odnosi
Uprkos povlačenju iz NATO-a, De Gol je bio snažan zagovornik evropske saradnje, ali je zamišljao Evropu nacija ("Evropa od Atlantika do Urala"), a ne federalnu Evropu. Dva puta je veto stavio na ulazak Velike Britanije u Evropsku ekonomsku zajednicu (preteču Evropske unije), smatrajući je previše bliskom Americi.
De Gol je takođe izgradio odnose sa Nemačkom, pomirujući dve nacije posle vekova sukoba, što je bio ključni temelj za buduću evropsku integraciju. Njegove posete Kanadi ("Vive le Québec libre!") i Istočnom bloku bile su simboli njegove želje za nezavisnom spoljnom politikom.
Kraj karijere i smrt
Godine 1968. De Gol se suočio sa studentskim protestima i radničkim štrajkovima koji su potresli Francusku ("Maj '68"). Uprkos tome što je uspeo da smiri situaciju, kriza je poljuljala njegovu moć. Godine 1969. raspisao je referendum o regionalizaciji i reformi Senata, najavivši da će podneti ostavku ako njegov predlog ne prođe. Referendum nije prošao, i De Gol je, držeći se reči, podneo ostavku.
Povukao se ponovo u Kolombe-le-de-Egliz, gde je nastavio da piše svoje memoare. Umro je 9. novembra 1970. godine, samo nekoliko dana pre svog 80. rođendana. Njegova sahrana bila je skromna, u skladu sa njegovim željama, ali je širom sveta odata počast jednom od najvećih državnika 20. veka.
Zaključak: arhitekta moderne Francuske
Šarl de Gol bio je kompleksna ličnost – arogantan, tvrdoglav, ali i vizionar, nepokolebljiv patriota. Njegova uloga u Drugom svetskom ratu, kao glasa otpora i simbola slobodne Francuske, bila je presudna za opstanak nacije u najmračnijem trenutku. Njegov povratak na vlast 1958. godine spasio je Francusku od građanskog rata i podario joj stabilan ustavni poredak koji i danas traje.
De Golova vizija nezavisne, snažne i suverene Francuske nastavila je da oblikuje spoljnu politiku zemlje decenijama nakon njegove smrti. Bio je čovek koji je verovao u veličinu Francuske i koji je, uprkos svim nedaćama, uspeo da tu veru prenese na svoj narod. Njegovo nasleđe je dvostruko: s jedne strane, heroj oslobođenja i ujedinitelj, s druge strane, kontroverzna ličnost koja je često izazivala saveznike i unutrašnje protivnike. Ipak, niko ne može poreći da je Charles de Gaulle bio arhitekta moderne Francuske, simbol njene volje da opstane i trijumfuje. Njegovo ime ostaje sinonim za prkos, integritet i neugasivu ljubav prema domovini.
Fusnote
Reference
- De Gaulle, Charles. Mémoires de guerre: L'Appel 1940-1942; L'Unité 1942-1944; Le Salut 1944-1946. Plon, 1954-1959. (Primarni izvor, De Golovi ratni memoari).
- Lacouture, Jean. De Gaulle: The Rebel, 1890-1944. W. W. Norton & Company, 1991.
- Lacouture, Jean. De Gaulle: The Ruler, 1945-1970. W. W. Norton & Company, 1992.
- Fenby, Jonathan. The General: Charles de Gaulle and the France He Saved. Simon & Schuster, 2010.
- Vojnoistorijski institut Beograd. Zbornici dokumenata i studije o Drugom svetskom ratu.
- Wikipedia. Članak o Charlesu de Gaulleu (srpski i engleski). sr.wikipedia.org/wiki/Šarl_de_Gol i en.wikipedia.org/wiki/Charles_de_Gaulle
- BBC History. Arhivski materijali i članci o Drugom svetskom ratu i Charlesu de Gaulleu.
- History.com. Članci o ključnim ličnostima i događajima Drugog svetskog rata.
