Uvod: mit i čovek iza pustinjske lisice
Retko koja ličnost u analima Drugog svetskog rata budi toliko kontroverzi, divljenja i analiza kao Erwin Johannes Eugen Rommel. Čovek koji je u savezničkim redovima bio poznat kao "Pustinjska lisica", personifikacija je vojnog genija, neukrotive hrabrosti i nekonvencionalnog razmišljanja. Njegova reputacija je nadilazila političke i ideološke granice, a čak su ga i njegovi neprijatelji, poput Winstona Churchilla, nazivali "sjajnim taktičarem". Međutim, iza te legende krije se kompleksna ličnost, vojnik koji se borio za režim čije je zlo postepeno postajalo nepodnošljivo, nalazeći se na kraju svoje karijere u moralnoj dilemi između zakletve i dužnosti prema domovini koja je srljala u propast. Ovaj članak istražuje putovanje Erwina Rommela, od njegovih ranih godina i formiranja kao vojnika, preko vrtoglavog uspona do najviših vojnih počasti, pa sve do tragičnog kraja u senci zavere protiv Hitlera.
Rane godine i formiranje vojnika (1891-1918)
Detinjstvo i obrazovanje
Erwin Rommel rođen je 15. novembra 1891. godine u Hajdenhajmu (Heidenheim an der Brenz), malom gradu u Kraljevini Virtemberg, tada delu Nemačkog carstva. Bio je treće od petoro dece u porodici skromnog školskog direktora Erwina Rommela starijeg i Helene Luz, ćerke lokalnog funkcionera. Odrastao je u relativno strogom, ali podsticajnom okruženju. Njegova prva interesovanja nisu bila isključivo vojna; sanjao je da postane inženjer letenja, a kasnije je pokazivao talenat za matematiku i tehničke nauke. Ipak, očeva sugestija i duh vremena usmerili su ga ka vojsci. U julu 1910. godine, sa devetnaest godina, prijavio se kao oficirski kadet u 124. pešadijski puk u Vajblingen (Weingarten), čime je započela njegova izuzetna vojna karijera. Njegovo obrazovanje na oficirskoj školi u Danzig-Langfuhru (današnji Gdanjsk) bilo je temeljito, gde je iskazao disciplinu i oštar um, ali se isticao i samostalnim razmišljanjem.
Prvi svetski rat: kaljenje genija
Prvi svetski rat bio je Rommelovo vatreno krštenje i poligon za razvoj njegovog jedinstvenog vojnog talenta. Tokom celog rata, borio se na različitim frontovima – u Francuskoj, Rumuniji i Italiji. Posebno se istakao kao komandir u Virtemberškom planinskom bataljonu (Württemberg Mountain Battalion), delu elitnog Švajcarskog Alpin-korpusa. Upravo u rovovima i planinskim predelima, Rommel je razvio taktike brze infiltracije i iznenadnih napada koje će ga kasnije proslaviti. Njegova sposobnost da vodi vojnike sa fronta, da brzo procenjuje situaciju i donosi odluke pod pritiskom, bila je izuzetna.
"Uvek vodite sa fronta! Tada vas niko neće iznenaditi, a vaši ljudi će vas pratiti." - neformalni savet Erwina Rommela svojim oficirima.
Tokom rata, stekao je mnoga odlikovanja, uključujući Gvozdeni krst prvog i drugog reda, ali najznačajnija je bila medalja Pour le Mérite (Plavi Maks), najviše prusko odlikovanje za hrabrost. Dobio ju je za svoje herojsko vođstvo tokom bitke kod Longaronea 1917. godine, kada je sa svojim malobrojnim jedinicama zarobio hiljade italijanskih vojnika i značajne artiljerijske položaje, demonstrirajući svoje rano majstorstvo "Blitzkrieg" taktike, mnogo pre nego što je termin i nastao. Rommelovo iskustvo iz Prvog svetskog rata oblikovalo je njegovu buduću strategiju – veru u iznenađenje, brzinu i inicijativu, kao i duboko razumevanje ljudske psihologije u borbi. U ovom periodu se i oženio Lucie Maria Mollin, sa kojom će imati sina Manfreda i održavati blisku vezu kroz celu svoju karijeru, što je retkost za oficire njegovog ranga.
Između dva rata: teorija i praksa (1919-1939)
Karijera u vajmarskoj republici i rano trećem rajhu
Nakon završetka Prvog svetskog rata, Nemačka je bila poražena i ponižena Versajskim ugovorom. Vojska je bila drastično smanjena, ali Rommel je bio među srećnicima koji su ostali u novoj armiji Vajmarske Republike, Reichswehru. Njegova sposobnost i ratno iskustvo bili su previše dragoceni da bi ih se Nemačka odrekla. Rommel je nastavio da napreduje, služeći uglavnom na instruktorskim pozicijama u pešadijskim školama. Tokom ovog perioda, posvetio se teorijskom radu, analizirajući svoja iskustva iz rata i razvijajući ideje o modernom ratovanju. Njegov naglasak bio je na mobilnosti, koordinaciji pešadije i artiljerije, te sposobnosti komandanata da preuzimaju inicijativu.
Ključno delo ovog perioda bila je njegova knjiga "Pešadija napada" (Infanterie greift an), objavljena 1937. godine.[1] Ova knjiga, zasnovana na njegovim ličnim ratnim dnevnicima i iskustvima, postala je biblija za mlade oficire Wehrmachta. Rommel je u njoj opisivao kako je, često sa manjim snagama, uspevao da nadmudri i porazi mnogo veće neprijateljske formacije. Detaljno je objasnio taktičke principe infiltracije, iskorišćavanja terena, iznenađenja i brzog manevra.
"Najbolja taktika je da se brzo krene napred, iznenadno, i da se napadne gde neprijatelj ne očekuje." - iz Rommelove knjige "Pešadija napada".
Uticaj ove knjige bio je ogroman, ne samo unutar Nemačke vojske, već i van nje. Postala je obavezno štivo za mnoge vojne akademije i privukla je pažnju najviših krugova, uključujući i Adolfa Hitlera.
Prvi susret sa hitlerom i rastući uticaj
Rommelov profesionalizam i popularnost njegove knjige doveli su ga u kontakt sa Hitlerom. U oktobru 1938. godine, kao komandant ratne akademije u Viner Nojštatu, Rommel je bio zadužen za pripremu Hitlerove posete akademiji. Hitler je bio impresioniran Rommelovom vojničkom pojavom i, po svemu sudeći, bio je fan njegove knjige. Ubrzo nakon toga, Rommel je postavljen za komandanta bataljona telesne garde (Führerbegleitbataillon) tokom invazije na Čehoslovačku, a kasnije i za komandanta Hitlerovog štaba (Führerhauptquartier) tokom invazije na Poljsku 1939. godine. Ova pozicija mu je omogućila direktan pristup Fireru i učinila ga delom uskog kruga oko nacističkog vođe. Iako Rommel nikada nije bio član Nacističke partije, niti je javno izražavao ideološku podršku, njegova profesionalna lojalnost i divljenje Hitleru kao vođi Nemačke bili su neupitni u ovom periodu. U očima mnogih istoričara, ovde počinje kompleksna igra lojalnosti i pragmatizma koja će ga pratiti do kraja života.
Bližekrig majstor: munjeviti uspeh u zapadnoj evropi (1940)
Invazija na poljsku (1939) - kratka uloga
Tokom invazije na Poljsku, Rommelova uloga bila je uglavnom logistička i bezbednosna, kao komandanta Hitlerovog štaba. Iako nije direktno komandovao borbenim jedinicama u ovoj kampanji, bio je svedok efikasnosti "Blitzkrieg" taktike koja je Nemačkoj donela brzu pobedu. Ovo iskustvo je dodatno učvrstilo njegovo uverenje u moć oklopnih jedinica i avijacije, te potrebu za brzim, odlučnim napadima.
Bitka za francusku: gromoviti marš 7. oklopne divizije
Pravi preokret u Rommelovoj karijeri i dokaz njegovog genija došao je tokom Bitke za Francusku 1940. godine. U februaru te godine, na iznenađenje mnogih, Hitler ga je postavio za komandanta 7. oklopne divizije (7. Panzer-Division), uprkos tome što Rommel nije imao prethodno iskustvo u komandovanju oklopnim jedinicama. Ova divizija je ubrzo dobila nadimak "Divizija duhova" (Gespensterdivision) zbog svoje sposobnosti da se kreće tako brzo i nepredvidivo da čak ni nemačka vrhovna komanda nije uvek znala gde se tačno nalazi.
Rommel je u potpunosti primenio svoje principe iz "Pešadija napada" na modernu oklopnu borbu. Vodeći sa samog fronta, često u svom komandnom vozilu, bio je na čelu svojih tenkova, donoseći odluke u realnom vremenu i podstičući svoje trupe na neverovatne napore. Njegovi tenkovi su prolazili kroz Ardene, prelazili reku Mezu, prodirali duboko u francusku teritoriju, zaobilazeći utvrđene položaje i sejući paniku u savezničkim redovima.
Jedan od najpoznatijih incidenata dogodio se prilikom bitke kod Lila (Lille), gde je Rommel, suočen sa snažnim otporom francuskih snaga, primenio lukavu taktiku. Dok su njegovi tenkovi vršili pritisak s jedne strane, artiljerija je sa druge ispaljivala rafale, stvarajući iluziju opkoljavanja. Francuzi su se, misleći da su okruženi, predali, a Rommel je zarobio desetine hiljada vojnika i ogromnu količinu opreme.
Rommelova 7. oklopna divizija je tokom kampanje u Francuskoj prešla neverovatnih 320 kilometara za samo pet dana, što je bio nezapamćen podvig. Zarobila je oko 100.000 neprijateljskih vojnika, uništila ili zarobila stotine tenkova i artiljerijskih oruđa, uz relativno male sopstvene gubitke. Njegovi uspesi su mu doneli unapređenje i učinili ga herojem nacističke propagande, a Hitler ga je smatrao jednim od svojih najpoverljivijih i najsposobnijih generala.
7. oklopna divizija Erwina Rommela tokom kampanje u Francuskoj 1940. godine.
Pustinjska lisica: legenda se rađa u severnoj africi (1941-1943)
Spašavanje italijana i rani trijumfi
Početkom 1941. godine, situacija za Sile Osovine u Severnoj Africi bila je katastrofalna. Italijanske trupe su pretrpele težak poraz od Britanaca i bile su na ivici kolapsa. Da bi sprečio potpuno uništenje svog saveznika i gubitak strateški važnog libijskog zaleđa, Hitler je poslao mali ekspedicioni korpus – kasnije poznat kao Afrika Korps – u Libiju. Komandu nad ovim korpusom, poslatim sa inicijalnim ciljem odbrane italijanskih pozicija, poverio je Erwinu Rommelu u februaru 1941. godine.
Rommel je, međutim, tumačio svoje naređenje mnogo agresivnije. Iako je imao ograničene snage i loše snabdevanje, odmah je prešao u ofanzivu, iznenadivši Britance i nateravši ih na brzo povlačenje. Njegovi munjeviti udari i upotreba "duhova" (lažnih tenkova i vozila) stvorili su iluziju daleko većih snaga nego što ih je stvarno imao. Za samo nekoliko nedelja, gurnuo je Britance nazad sve do granica Egipta, ponovo uspostavivši italijanske pozicije i stavljajući pod opsadu strateški važnu luku Tobruk.
Genijalni taktičar protiv Britanske imperije
U naredne dve godine, Rommel je u Severnoj Africi demonstrirao sve aspekte svog vojnog genija. Njegova sposobnost da improvizuje sa ograničenim resursima, koristeći zarobljenu britansku opremu i prilagođavajući se brutalnim uslovima pustinje, bila je legendarna. Rommel je bio majstor kamuflaže, prevare i psihološkog ratovanja. Često je lično nadgledao postavljanje mina i planirao napade, inspirišući svoje vojnike svojom prisutnošću na frontu.
Bitke u kojima je učestvovao – Gazala, El Agheila, Bir Hakeim – postale su studije slučaja u vojnim akademijama širom sveta. Posebno se ističe bitka kod Gazale (maj-jun 1942.), gde je Rommel sa svojim "Afrika Korpsom" vešto manevrisao oko savezničkih utvrđenja, uspešno opkolivši britanske snage i nanevši im težak poraz. Ova pobeda omogućila mu je da konačno zauzme Tobruk 21. juna 1942. godine, što je bio vrhunac njegove afričke kampanje i datum naznačen u YAML frontmatteru ovog članka. Za ovaj uspeh, Hitler ga je unapredio u čin feldmaršala, postavši tako najmlađi feldmaršal u Wehrmachtu.
"Rommel, Rommel, Rommel! Nešto više od genija!" - opis Rommelovog talenta od strane jednog britanskog oficira, svedočeći o strahopoštovanju koje je izazivao.
Njegove taktičke inovacije, poput "Rommelovih rogova" (antitank topova skrivenih u zasjedi), postale su sinonim za efikasnost u pustinjskoj borbi. Saveznički vojnici, iscrpljeni stalnim iznenađenjima i brzinom nemačkih napada, često su gubili moral pred "Pustinjskom lisicom".
Prekretnica: el alamein i početak povlačenja
Međutim, i najveći genije ne može da pobedi logistiku. Rommelova afrička avantura počela je da se suočava sa nepremostivim preprekama. Britanska kontrola Sredozemnog mora, pojačana vazdušnim snagama sa Malte, otežavala je snabdevanje Afrika Korpsa. Gorivo, municija i pojačanja stizali su u nedovoljnim količinama, dok su Saveznici, posebno Britanci pod komandom generala Bernarda Montgomeryja, dobijali sve veće i bolje snage.
Prva bitka kod El Alameina (jul 1942.) bila je krvava pat pozicija koja je zaustavila Rommelov prodor ka Sueckom kanalu i Aleksandriji. Iako nije pretrpeo potpuni poraz, shvatio je da su njegove snage na izmaku.
Konačna prekretnica dogodila se u Drugoj bitki kod El Alameina (oktobar-novembar 1942.). Suočen sa nadmoćnijim savezničkim snagama, Rommel je pokušao da održi liniju, ali nedostatak goriva i avijacije učinili su mu poziciju neodrživom. Montgomery je izveo temeljito planiran napad, probivši nemačke linije. Rommel je, uprkos Hitlerovoj naredbi da se drži položaja "do poslednjeg čoveka", doneo tešku odluku da se povuče kako bi spasao ono što je ostalo od njegovih trupa. Njegovo majstorsko povlačenje, sačuvalo je hiljade života i opreme, ali je označilo kraj afričke kampanje za Sile Osovine. Ubrzo nakon toga, iskrcavanje Saveznika u Maroku i Alžiru (Operacija Torch) stvorilo je makaze koje su stezale snage Osovine.
Tuniski mostobran i konačan poraz u africi
Poslednji pokušaji da se spase situacija u Severnoj Africi odvijali su se u Tunisu. Rommel je preuzeo komandu nad Armijskom grupom Afrika, pokušavajući da koordinira nemačke i italijanske snage. U februaru 1943. godine, ostvario je taktičku pobedu u bici kod Kaserinskog prevoja (Kasserine Pass), nanevši težak poraz neiskusnim američkim trupama. Međutim, to je bio samo privremeni uspeh. Sve veća saveznička nadmoć u vazduhu, na moru i na kopnu učinila je odbranu Tunisa nemogućom.
U aprilu 1943. godine, zbog bolesti i pogoršanja situacije, Rommel je povučen iz Afrike i poslat nazad u Nemačku, a njegove snage su ostavljene da se bore do poslednjeg daha. 13. maja 1943. godine, preostale snage Osovine u Tunisu, oko 250.000 vojnika, predale su se, označavajući konačan poraz Sila Osovine u Severnoj Africi. Rommel je ovo iskustvo opisao kao "poslednje dane borbe protiv nezaustavljive logističke lavine".
Između dužnosti i zavere: zapadni bedem i kraj (1943-1944)
Nadzor atlantskog zida
Nakon povratka iz Afrike, Rommel je neko vreme proveo u tišini, oporavljajući se i razmišljajući o neuspehu. Njegova slava je bila netaknuta, ali njegov uticaj kod Hitlera je opao. U novembru 1943. godine, Hitler mu je poverio zadatak inspekcije i poboljšanja odbrambenih pozicija duž Atlantskog zida – masivnog sistema utvrđenja koji se protezao duž obala zapadne Evrope, od Norveške do Španije. Kasnije je postavljen za komandanta Armijske grupe B, odgovorne za odbranu severne Francuske.
Rommel je sa strašću pristupio zadatku. Brzo je shvatio da su postojeće fortifikacije nedovoljne i da su komandanti, poput feldmaršala Gerda von Rundstedta, koji je bio komandant svih snaga na Zapadu, imali previše statičan pogled na odbranu. Dok je von Rundstedt verovao da se invazija može odbiti velikim oklopnim rezervama smeštenim dublje u unutrašnjosti, Rommel je bio uveren da invaziju treba zaustaviti na samim plažama, pre nego što Saveznici uspeju da uspostave mostobran. On je smatrao da se moćna saveznička vazdušna prevlast ne može suprotstaviti pokretnim oklopnim divizijama jednom kada one budu locirane i napadnute.
Stoga je Rommel uložio neverovatne napore u postavljanje miliona mina, ježeva i drugih prepreka na plažama i u plitkim vodama, stvarajući ono što je nazvao "poljima smrti". Takođe je insistirao na raspoređivanju oklopnih divizija bliže obali. Ipak, nije imao potpunu kontrolu nad raspoređivanjem oklopnih rezervi, jer je Hitler sebi zadržao konačnu reč, što će se pokazati fatalnim.
Sumnje i kontakt sa zaverečnicama
Kako se rat bližio kraju, Rommelovo razočaranje Hitlerom i ratnim naporima raslo je. Bio je svedok neuspeha na istočnom frontu, uništenja nemačkih gradova i gubljenja sve više vojnika. Iako je ostao veran svojoj zakletvi kao vojnik, počeo je da sumnja u vođstvo i moralnu ispravnost režima. Rommel je bio "čist" general u smislu da nije učestvovao u ratnim zločinima niti je bio ideološki nacista. U Africi je tretirao ratne zarobljenike sa poštovanjem, pa čak i pružao pomoć savezničkim lekarima, što su mu neprijatelji priznali.
U ovom periodu, Rommel je došao u kontakt sa određenim krugovima nemačkih oficira i civila koji su planirali atentat na Hitlera i preuzimanje vlasti. Među njima su bili generali Carl Heinrich von Stülpnagel i Ludwig Beck. Njegova tačna uloga u zaveri od 20. jula 1944. i dalje je predmet debate među istoričarima.[2] Većina se slaže da Rommel nije bio aktivni planer atentata niti je direktno učestvovao u pripremama. Međutim, bio je svestan planova i znao je da je kontaktiran sa ciljem da preuzme važnu ulogu u novoj vladi nakon Hitlera, verovatno kao komandant svih oružanih snaga. Njegova glavna zamerka atentatorima bila je ideja o ubistvu Hitlera; Rommel je smatrao da bi Firera trebalo uhapsiti i suditi mu, verujući da bi ubistvo Hitlera od njega napravilo mučenika. Ovo pokazuje njegovu dilemu: odanost zakletvi protiv osećaja dužnosti prema spasavanju Nemačke od totalnog uništenja.
Dan d i poslednje bitke
Dan D, 6. jun 1944. godine, zatekao je Rommela u Nemačkoj, na putu da proslavi rođendan svoje supruge. Njegovo odsustvo sa fronta u Normandiji bilo je tragično i ironično. Iako je Rommel predvideo da će se iskrcavanje dogoditi u Normandiji, i to za vreme plime, loše obaveštajne informacije i Hitlerova opsednutost Paskaleom (Pas-de-Calais) kao glavnim mestom invazije doveli su do toga da su nemačke snage bile pogrešno raspoređene, a ključne oklopne rezerve bile su daleko od obale i pod Hitlerovom ličnom kontrolom.
Kada je Rommel saznao za iskrcavanje, odmah se vratio na front. Usledila je očajnička borba. Rommel je pokušavao da organizuje kontra-napade i odbaci Saveznike nazad u more, ali superiornost Saveznika u vazduhu, kombinovana sa njihovom artiljerijom i brzinom, učinila je svaki nemački pokret izuzetno opasnim. Putevi su bili blokirani, a nemačke kolone su bile stalno pod napadom savezničkih lovaca-bombardera.
Rommel je tokom borbi u Normandiji shvatio beznadežnost situacije. Nemačka je gubila rat. Pokušao je da ubedi Hitlera da je otpor uzaludan i da treba tražiti mir, ali Firer je odbijao da prizna realnost.
Kraj pustinjske lisice: tragična sudbina (1944)
Posledice julske zavere
Tragični kraj za Erwina Rommela usledio je nakon neuspešnog atentata na Hitlera 20. jula 1944. godine. Gestapo je pokrenuo masovnu istragu, hapšenje i torturu hiljada ljudi osumnjičenih za učešće u zaveri. Ime Erwina Rommela je pomenuto tokom ispitivanja uhapšenih zaverenika, poput generala Stülpnagela, koji je pod torturom pomenuo Rommelovo učešće, odnosno njegovu spremnost da preuzme ulogu u post-Hitlerovoj vladi. Iako nije bilo direktnih dokaza o njegovoj aktivnoj ulozi u planiranju atentata, Hitler je smatrao da je Rommelova upletenost, čak i pasivna, neoprostiva izdaja.
Hitler je bio suočen sa dilemom. Javni proces protiv Rommela, najpopularnijeg i najpoštovanijeg nemačkog generala, mogao je ozbiljno da naruši moral javnosti i mit o "čistom Wehrmachtu", koji je nacistička propaganda pažljivo gradila. Da bi to izbegao, Firer je odlučio da Rommel mora nestati u tišini, a da se pritom očuva iluzija da je umro herojskom smrću.
Prinudno samoubistvo
- oktobra 1944. godine, dva visoka oficira, generali Wilhelm Burgdorf i Ernst Maisel, pojavili su se u Rommelovoj kući u Hercogenu (Herrlingen) kod Ulma. Obavestili su ga o optužbama, predstavili mu Hitlerovu odluku i ponudili mu izbor: da se suoči sa suđenjem koje bi neizbežno dovelo do pogubljenja njega i cele njegove porodice (u skladu sa nacističkim principom "kolektivne krivice"), ili da izvrši samoubistvo pijući cijanid. U zamenu za to, obećano mu je da će njegova porodica biti pošteđena, da će biti sahranjen sa svim vojnim počastima i da će njegova smrt biti predstavljena kao posledica povreda zadobijenih u vazdušnom napadu (Rommel je ranjen u vazdušnom napadu 17. jula 1944. u Normandiji).
Rommel, suočen sa nezamislivom moralnom dilemom i željom da zaštiti svoju porodicu, doneo je najtežu odluku. Oprostio se od svoje supruge Lucie i sina Manfreda, rekavši im da je morao da izabere između života svoje porodice i suočavanja sa sudom. Ušao je u automobil sa Burgdorfom i Maiselom, vozeći se u obližnju šumu, gde je popio otrov. Njegovo telo je pronađeno ubrzo nakon toga. Zvanična verzija njegove smrti objavljena je u medijima, a Rommel je sahranjen sa punim vojnim počastima, uz prisustvo najviših vojnih i političkih zvaničnika, uključujući feldmaršala von Rundstedta. Istina o njegovoj smrti ostala je tajna sve do kraja rata.
Grob Erwina Rommela u Herrlingenu, Nemačka.
Nasleđe erwina Rommela: mit, stvarnost i polemike
Vojni genije bez premca
Nasleđe Erwina Rommela je složeno i višeslojno. Bez sumnje, bio je jedan od najbriljantnijih i najinovativnijih vojnih komandanata u istoriji. Njegova taktička genijalnost, sposobnost improvizacije, veština manevra i lično vođstvo sa fronta stekli su mu poštovanje čak i najžešćih neprijatelja. Njegove kampanje u Francuskoj i Severnoj Africi i dalje se proučavaju u vojnim akademijama kao primeri savršenog "Blitzkriega" i efikasnog pustinjskog ratovanja. Winston Churchill ga je opisao kao "hrabrog i veštog neprijatelja", dok je Montgomery priznao njegovu taktičku superiornost. Njegov doprinos razvoju mobilne borbe i naglasak na inicijativi bili su revolucionarni.
Moralna ambivalencija
Međutim, Rommelova istorijska figura je i predmet intenzivne moralne debate. Služio je nacističkom režimu i bio je jedan od njegovih najefikasnijih vojnika. Njegovi uspesi su direktno doprinosili Hitlerovoj moći i agresivnim ciljevima. Da li je bio "apolitični" vojnik, jednostavno ispunjavajući svoju dužnost prema domovini, ili je bio saučesnik u širenju zla, čak i ako nije direktno učestvovao u zločinima?
Postoji tendencija, posebno u posleratnoj Nemačkoj, da se Rommel predstavi kao deo "čistog Wehrmachta", armije koja je bila odvojena od SS-a i nacističke ideologije, boreći se po viteškim pravilima. Ova slika je delimično tačna u kontekstu njegovog ličnog integriteta i tretmana zarobljenika, ali je problematična u širem smislu. Rommel je u početku bio fasciniran Hitlerom i njegovim obećanjima o obnovi Nemačke, a njegovi uspesi su direktno služili nacističkoj mašineriji. Njegovo kasnije razočaranje i upletenost u zaveru mogu se tumačiti kao kasno moralno buđenje, ali i kao pragmatično prepoznavanje neizbežnog poraza i pokušaj spasavanja Nemačke od potpunog uništenja.
Istorijska ocena i značaj
Danas, Rommel ostaje ikona vojnog strategije i fascinantan primer složenosti ljudske sudbine u totalitarnim režimima. Njegova dela se i dalje proučavaju. Njegova tragedija leži u tome što je bio primoran da bira između zakletve, lojalnosti prema državi i ličnog morala. U konačnici, njegova žrtva, iako pod prisilom, može se posmatrati kao poslednji čin odbrane svoje porodice i pokušaj da se izbegne dalja sramota.
Erwin Rommel je bio vojni genije, "Pustinjska lisica" čiji je ugled prkosio ratnim linijama. Ali on je takođe bio čovek uhvaćen u mrežu dužnosti, lojalnosti i, na kraju, opasne zavere, čija je priča moćan podsetnik na kompleksnost izbora u vremenima najveće krize.
Fusnote
Reference
- Vojnoistorijski Institut Beograd: Zbornici dokumenata i studije o Drugom svetskom ratu.
- Wikipedia: Detaljni članci o Erwinu Rommelu, kampanjama u Francuskoj i Severnoj Africi, i zaveri od 20. jula.
- Irving, D. (1977). The Trail of the Fox: The Life of Field Marshal Erwin Rommel. London: Weidenfeld & Nicolson. (Kontroverzna, ali detaljna biografija).
- Young, D. (1950). Rommel: The Desert Fox. New York: Harper & Brothers. (Jedna od ranijih i uticajnijih biografija, zasnovana na intervjuima sa Rommelovom porodicom i saradnicima).
- Lewin, R. (1998). Rommel as Military Commander. New York: Da Capo Press.
- Fraser, D. (1993). Knight's Cross: A Life of Field Marshal Erwin Rommel. New York: HarperCollins.
- Liddell Hart, B. H. (1953). The Rommel Papers. London: Collins. (Zbirka Rommelovih beleški i pisama, uređena od strane njegovog sina Manfreda i B. H. Liddell Harta).
