Godina 1939. nije bila izolovana tačka u vremenu, već bolna kulminacija decenije napetosti, pogrešnih procena i gorkih kompromisa. Svet je stajao na ivici ambisa, a Evropa je, iscrpljena sećanjem na Veliki rat, bila nespremna da se suoči sa novom, daleko strašnijom realnošću. Ono što je dovelo do 1. septembra 1939. godine, kada su nemačke divizije prešle poljsku granicu, jeste složena mreža istorijskih uzroka, ideoloških sukoba i diplomatskih manevara koji su oblikovali sudbinu miliona ljudi. Ovaj članak dubinski će istražiti te uzroke, razotkriti aktere i analizirati prelomne momente koji su kontinent gurnuli u najmračnije poglavlje njegove istorije.
Nasleđe velikog rata: trojanski konj mira
Prvi svetski rat, "rat za okončanje svih ratova", ostavio je za sobom razorenu Evropu i duboke ožiljke na kolektivnoj psihi. Milioni su stradali, carstva su propala, a pobednici su, u želji da spreče buduće sukobe, stvorili mirovni poredak koji se pokazao kao trojanski konj mira.
Versajski diktat i nemačka ogorčenost
Versajski ugovor, potpisan 1919. godine, bio je centralni stub ovog poretka. Njegove odredbe, iako nameravane da obuzdaju Nemačku, zapravo su poslužile kao plodno tle za sejanje ogorčenosti i revanšizma. Nemačka je smatrana jedinim krivcem za rat (`član 231. "Krivični član"`), nametnute su joj ogromne ratne reparacije (koje su dovele do hiperinflacije i ekonomske devastacije), a značajne teritorije su joj oduzete.
"Nemačka je izgubila 13% svoje teritorije, 10% stanovništva, sve svoje prekomorske kolonije, 75% nalazišta rude gvožđa i 26% uglja."[1]
Ova kazna je u nemačkoj javnosti doživljena kao nepravedan "diktat" i poniženje. Demilitarizacija Rajnske oblasti, stroga ograničenja veličine vojske i mornarice, te zabrana ujedinjenja sa Austrijom, ostavili su snažan osećaj nacionalnog poniženja i želju za revizijom. U takvom okruženju, demagozi su lako pronalazili slušaoce.
Liga naroda: nada koja bledi
Kao instrument za sprečavanje budućih sukoba, osnovana je Liga Naroda. Njena misija bila je plemenita: promovisanje kolektivne bezbednosti, razoružanja i rešavanja sporova mirnim putem. Međutim, Liga je imala fundamentalne slabosti. Nije imala sopstvene vojne snage za sprovođenje odluka, a njene ključne članice, poput Sjedinjenih Američkih Država, nikada joj se nisu pridružile. Važne sile poput Nemačke i Sovjetskog Saveza su bile isključene ili su se kasnije povukle.
Kada su se tridesete godine približile, slabost Lige postala je očigledna. Japanska invazija na Mandžuriju 1931. godine, a zatim i italijanska agresija na Etiopiju 1935. godine, pokazale su da Liga nema moć da zaustavi agresore. Njene osude bile su samo reči, a sankcije nedovoljne da promene ponašanje država. Ova nemoć Lige Naroda bila je jasan signal diktatorima da mogu nekažnjeno delovati.
Ekonomska kriza 1929: ulje na vatru
Velika ekonomska kriza, koja je započela padom berze u Njujorku 1929. godine, imala je katastrofalne posledice širom sveta. Milioni su izgubili posao, industrijska proizvodnja je opala, a međunarodna trgovina zamrla. U Nemačkoj, koja je već bila opterećena reparacijama i političkom nestabilnošću Vajmarske republike, kriza je dovela do masovne nezaposlenosti i siromaštva.
Ova ekonomska beda stvorila je idealne uslove za radikalizaciju političke scene. Ljudi su tražili spas u ekstremnim ideologijama, koje su nudile brza rešenja i obećavale povratak nacionalnog dostojanstva. U Nemačkoj je to otvorilo put Nacionalsocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji (NSDAP) i njenom vođi, Adolfu Hitleru.
Uspon totalitarizma: tamni oblaci nad kontinentom
Dvadesete i tridesete godine bile su svedok uspona totalitarnih režima, koji su obećavali red, snagu i obnovu nacionalnog ponosa. Ovi režimi, sa svojim agresivnim ideologijama i militarističkim težnjama, predstavljali su direktnu pretnju miru.
Fašistička Italija pod musolinijem
Benito Musolini, bivši socijalista koji je postao vođa Nacionalne fašističke partije, preuzeo je vlast u Italiji "Maršem na Rim" 1922. godine. Njegov režim, zasnovan na autoritarnosti, nacionalizmu i imperijalizmu, bio je model za mnoge buduće diktatore. Musolini je sanjao o obnovi slave Rimskog carstva, što je značilo teritorijalnu ekspanziju.
Njegova agresivna politika se manifestovala 1935. godine invazijom na Etiopiju, nezavisnu članicu Lige Naroda. Uprkos osudama i simboličnim sankcijama Lige, Italija je osvojila Etiopiju, demonstrirajući još jednom slabost međunarodne zajednice. Ovaj uspeh je ohrabrio Musolinija i postavio ga kao važnog, iako često nepredvidivog, igrača na evropskoj sceni. Njegovo približavanje Nemačkoj dovelo je do formiranja osovine Rim-Berlin.
Nacistička nemačka pod hitlerom
Adolf Hitler i njegova Nacionalsocijalistička partija došli su na vlast u Nemačkoj 1933. godine, obećavajući kraj ekonomske krize, poništenje Versajskog ugovora i obnovu nemačke moći. Hitlerova ideologija, izložena u delu "Majn Kampf", bila je zasnovana na rasnom supremacizmu (arijevska rasa), antisemitizmu i potrebi za "životnim prostorom" (Lebensraum) na istoku, što je podrazumevalo osvajanje teritorija.
Nakon konsolidacije vlasti unutar Nemačke, Hitler je brzo počeo da sprovodi svoju agresivnu spoljnu politiku:
- Povlačenje iz Lige Naroda (1933.)
- Ponovno naoružavanje Nemačke, što je direktno kršilo Versajski ugovor (1935.)
- Uvođenje opšte vojne obaveze (1935.)
Sve ove akcije su naišle na mlake proteste zapadnih sila, ali bez konkretnih akcija. Britanija i Francuska, suočene sa sopstvenim problemima (ekonomskim i političkim), i dalje traumatizovane Prvim svetskim ratom, oklevale su da se suprotstave Hitleru, nadajući se da će ga "urazumiti" i sprečiti još jedan sukob. Ova politika, poznata kao "popuštanje" (appeasement), pokazala se kao fatalna greška.
Militaristički japan
Na dalekom istoku, militaristički Japan je takođe težio ekspanziji. Oslabljena Kina bila je laka meta. Godine 1931., Japan je izvršio invaziju na Mandžuriju i stvorio marionetsku državu Mandžukuo. Ovaj akt agresije, ignorisan od strane Lige Naroda, bio je još jedan signal diktatorima da međunarodno pravo i organizacije nemaju stvarne zube. Japan, slično Nemačkoj i Italiji, video je priliku da izgradi sopstveno carstvo i dominira Azijom, što će ga kasnije dovesti u sukob sa zapadnim silama.
Sovjetski savez pod staljinom
Dok su se fašizam i nacizam širili Evropom, na istoku je Sovjetski Savez pod vlašću Josifa Staljina gradio sopstveni totalitarni sistem. Unutar zemlje, Staljin je sprovodio brutalne čistke i kolektivizaciju, što je dovelo do milionskih žrtava. Na spoljnom planu, Sovjetski Savez je, uprkos svojim ideološkim razlikama, pokušavao da pronađe put ka kolektivnoj bezbednosti u Evropi, strahujući od nemačke agresije. Međutim, njegovi pozivi na stvaranje "anti-fašističkog fronta" su uglavnom ignorisani od strane zapadnih sila, koje su gajile duboko nepoverenje prema komunističkom režimu. Ova izolacija Sovjetskog Saveza igraće ključnu ulogu u diplomatskim igrama neposredno pred rat.
Demontaža versajskog poretka: Hitlerova strategija korak po korak
Hitler je, korak po korak, sistematski demontirao Versajski ugovor, testirajući granice tolerancije zapadnih sila. Svaki uspešan korak ohrabrivao ga je da ide dalje.
1936: remilitarizacija rajnske oblasti
U martu 1936. godine, Hitler je povukao smeli potez: naredio je da nemačke trupe uđu u demilitarizovanu Rajnsku oblast, kršeći Versajski i Locarnski sporazum. To je bio ogroman rizik. Nemačka vojska je u to vreme bila slaba, a francuska superiorna. Da je Francuska reagovala vojno, verovatno bi mogla da zaustavi Hitlera. Međutim, Francuska je bila paralizovana unutrašnjim političkim problemima i oklevala je da deluje bez britanske podrške, koju nije dobila.
"Marš u Rajnsku oblast bio je potez kockara. Da su Francuzi umarširali, morali bismo da se povučemo sa repom među nogama." - Adolf Hitler[2]
Ovaj događaj bio je ključan. Nepostojanje odgovora zapadnih sila uverilo je Hitlera u njihovu slabost i nespremnost da se suprotstave. Bio je to prvi veliki trijumf njegove agresivne spoljne politike.
Španski građanski rat (1936-1939): poligon za budući rat
Iste godine, u julu 1936., u Španiji je izbio građanski rat između republikanske vlade i nacionalističkih snaga pod vođstvom generala Franciska Franka. Ovaj rat postao je mikrokosmos budućeg svetskog sukoba. Nemačka i Italija su aktivno podržavale Franka, šaljući oružje, avijaciju (čuvena Legija Kondor), tenkove i vojnike. Sovjetski Savez je, u manjoj meri, pomagao republikance.
Za Hitlera, Španija je bila idealan poligon za testiranje nove vojne tehnologije i taktike, posebno avijacije (bombardovanje Gernike). Za Musolinija, bila je prilika da pokaže snagu fašizma. Britanija i Francuska, držeći se politike "neintervencije", praktično su prepustile špansku demokratiju na milost i nemilost fašističkim silama. Rezultat je bila Frankova pobeda 1939. godine, a Hitler i Musolini su još jednom videli da mogu nekažnjeno da intervenišu i menjaju političku mapu Evrope.
1938: anšlus austrije
Sledeći korak bio je Anšlus (Anschluss), pripajanje Austrije Nemačkoj. Većina Austrijanaca su bili Nemci, a ideja ujedinjenja je postojala dugo, ali je bila zabranjena Versajskim ugovorom. Hitler je, koristeći pritisak i pretnje, prisilio austrijskog kancelara Kurta Šušniga da pristane na ujedinjenje. Dana 12. marta 1938. godine, nemačke trupe su umarširale u Austriju, dočekane od strane mnogih sa oduševljenjem.
Reakcija zapadnih sila bila je mlaka. Britanski premijer Nevil Čemberlen (Neville Chamberlain) izjavio je da "Anšlus nije bio ratni cilj". Opet, nije bilo vojne intervencije, što je samo ojačalo Hitlerovo uverenje da su zapadne demokratije slabe i neodlučne. Nemačka je dobila značajne ekonomske resurse i strateški važnu teritoriju, otvarajući put za agresiju na Čehoslovačku.
Minhenski sporazum: iluzija mira i izdaja čehoslovačke
Anšlus je bio samo uvertira za najdramatičniji diplomatski događaj uoči rata – Minhenski sporazum.
Sudetska kriza
Nakon Austrije, Hitler se okrenuo Čehoslovačkoj, demokratskoj zemlji sa snažnom vojskom i savezništvima sa Francuskom i Sovjetskim Savezom. Međutim, u zapadnom delu Čehoslovačke, u Sudetskoj oblasti, živela je velika nemačka manjina (oko 3 miliona ljudi). Hitler je, pod izgovorom zaštite prava tih Nemaca, počeo da podstiče tenzije i zahteva pripajanje Sudeta Nemačkoj.
Čehoslovačka je bila spremna da se brani. Imala je moderne fabrike oružja (Škoda), snažne odbrambene linije i sporazume o međusobnoj pomoći. Francuska je bila obavezna da joj pomogne, a Sovjetski Savez je takođe izrazio spremnost da interveniše ako Francuska to učini. Evropa je bila na ivici rata.
Četiri igrača u minhenu
U septembru 1938. godine, u očajničkom pokušaju da se izbegne rat, britanski premijer Nevil Čemberlen i francuski premijer Eduar Daladje (Édouard Daladier) otputovali su u Minhen na sastanak sa Hitlerom i Musolinijem. Predstavnici Čehoslovačke nisu bili pozvani, već su morali da čekaju u hodniku dok se o njihovoj sudbini odlučivalo.
"Kakav užasno vulgarni trik! Oni će nam dopustiti da se sami borimo protiv Nemaca, a onda će posmatrati kako nas žrtvuju." - Čehoslovački ministar spoljnih poslova, Kamil Krofta[3]
Ovaj "sporazum" je bio vrhunac politike popuštanja. Britanija i Francuska, strahujući od rata i podcenjujući Hitlerove stvarne namere, pristale su na njegove zahteve.
Cena mira: komadanje čehoslovačke
Minhenski sporazum, potpisan 29. septembra 1938. godine, formalizovao je predaju Sudetske oblasti Nemačkoj. Čehoslovačka vlada je bila primorana da prihvati ove uslove pod pretnjom da će biti prepuštena sama sebi u sukobu sa Nemačkom. Čemberlen se vratio u London mašući papirom i izjavljujući da je doneo "mir u naše vreme".
Međutim, cena tog "mira" bila je ogromna:
- Čehoslovačka je izgubila oko trećinu teritorije i trećinu stanovništva.
- Izgubila je svoje ključne odbrambene fortifikacije i značajan deo industrije.
- Moral njenih građana je bio uništen.
- Nemačka je ojačana, dobivši ne samo teritoriju već i resurse i samopouzdanje.
Posledice minhena
Minhenski sporazum je bio katastrofalna diplomatska greška. Umesto da kupi mir, samo je odložio rat i osnažio agresora. Hitler je shvatio da zapadne sile neće vojno intervenisati, bez obzira na njegove poteze. Takođe, Čehoslovačka, ključni saveznik Francuske, bila je trajno oslabljena i osuđena na propast. Preostali saveznici Francuske na istoku, poput Poljske i Rumunije, izgubili su poverenje u njene garancije.
Marš ka ratu: poslednji koraci ka ponoru
Minhenski sporazum nije doneo mir, već samo kratak predah. Hitler je već imao u planu sledeće korake.
Mart 1939: kraj čehoslovačke
Samo šest meseci nakon Minhenskog sporazuma, Hitler je pokazao pravo lice. Dana 15. marta 1939. godine, nemačke trupe su umarširale u preostali deo Čehoslovačke, okupirajući Bohemiju i Moravsku i uspostavljajući Protektorat Češke i Moravske. Slovačka je postala nominalno nezavisna država, ali pod snažnim nemačkim uticajem.
Ovaj potez bio je jasan raskid sa argumentom "zaštite etničkih Nemaca", jer je preostali deo Čehoslovačke bio dominantno naseljen Česima. To je bila brutalna aneksija suverene države i konačno je razbilo sve iluzije zapadnih lidera o Hitlerovim ograničenim ciljevima. Čemberlen je javno izjavio da se Hitleru više ne može verovati.
Litvanska klaipeda (memel): još jedan zalogaj
Manje od nedelju dana nakon okupacije Čehoslovačke, Hitler je zahtevao i dobio region Klaipede (Memel) od Litvanije. Ova luka, koja je bila pod međunarodnom kontrolom nakon Versaja, imala je većinsko nemačko stanovništvo. Iako je to bio manji teritorijalni ustupak, bio je još jedan u nizu Hitlerovih uspeha i demonstracija da je Versajski poredak mrtav.
Dancig i poljski koridor: novo žarište
Nakon Minhena i okupacije Čehoslovačke, svima je bilo jasno da je sledeća meta Hitlerove agresije Poljska. Nemačka je iznela zahteve u vezi sa Slobodnim gradom Dancigom (Gdanjsk), čijim je statusom upravljala Liga Naroda, a koji je imao većinsko nemačko stanovništvo. Takođe je zahtevao izgradnju eksteritorijalnog auto-puta i železnice kroz Poljski koridor, koji je razdvajao Nemačku od Istočne Pruske, i pristup Dancigu.
Poljska je, za razliku od Čehoslovačke, imala garancije Velike Britanije i Francuske. Britanija i Francuska su sada shvatile da politika popuštanja ne funkcioniše i da će dalji ustupci samo dovesti do većeg rata.
Garancije britanije i Francuske poljskoj
Kao odgovor na Hitlerove pretnje Poljskoj, Velika Britanija i Francuska su, u martu i aprilu 1939. godine, dale javne garancije nezavisnosti i teritorijalnog integriteta Poljske. To je značilo da bi napad na Poljsku automatski povukao rat sa ove dve sile. Bio je to jasan signal Hitleru, ali on ga je ignorisao, verujući da su zapadne sile slabe i da neće zaista intervenisati. Bio je ubeđen da će se povući i pred Poljskom, kao što su to učinile i pred Čehoslovačkom.
Diplomatska lavirint: velike sile pred dilemom
Uoči 1939. godine, diplomatija je bila lavirint pun pregovora, pretnji i pogrešnih procena. Svaka velika sila imala je svoje motive, strahove i strategije.
Britanska politika "popuštanja" (appeasement)
Politika "popuštanja" (appeasement), najviše povezana sa britanskim premijerom Nevilom Čemberlenom, bila je dominantna britanska strategija. Motivacija za ovakvu politiku bila je višestruka:
- Trauma Prvog svetskog rata: Uspomena na milione poginulih stvorila je snažnu averziju prema novom ratu.
- Ekonomska kriza: Britanija se borila sa sopstvenim ekonomskim problemima i nije bila spremna za skupi rat.
- Verzajska krivica: Mnogi britanski političari su smatrali da je Versajski ugovor bio preoštar prema Nemačkoj i da Hitlerovi početni zahtevi za revizijom Versaja imaju neku osnovu.
- Neznanje i pogrešna procena Hitlera: Čemberlen je verovao da je Hitler racionalan političar sa ograničenim ciljevima i da se može kontrolisati ustupcima.
- Vremensko dobijanje: Neki su smatrali da se ustupcima kupuje vreme za ponovno naoružavanje Britanije.
Kritičari, poput Vinstona Čerčila (Winston Churchill), upozoravali su da popuštanje samo ohrabruje agresiju.
"Odlučivši se između rata i sramote, izabrali ste sramotu, a imaćete i rat." - Vinston Čerčil o Minhenskom sporazumu[4]
U retrospektivi, politika popuštanja je bila katastrofalna. Ona nije sprečila rat, već je omogućila Nemačkoj da ojača i da se pozicionira za opšti sukob, dok su zapadne sile delovale nesigurno i podeljeno.
Francuska: paraliza i maginot linija
Francuska je, uprkos tome što je imala najjaču vojsku u Evropi početkom tridesetih, bila paralizovana. Trauma Prvog svetskog rata bila je još dublja nego u Britaniji, s obzirom na to da se većina borbi odvijala na francuskom tlu. Njena vojna strategija bila je pretežno defanzivna, fokusirana na Mažino liniju (Maginot Line), impresivni sistem utvrđenja duž granice sa Nemačkom.
Politička scena u Francuskoj bila je nestabilna, sa čestim smenama vlada, što je sprečavalo donošenje odlučnih spoljnopolitičkih odluka. Francuski lideri su u velikoj meri pratili britansku politiku popuštanja, nespremni da deluju sami protiv Nemačke. U slučaju remilitarizacije Rajnske oblasti, Francuska je mogla sama da interveniše, ali je oklevala bez britanske podrške, čime je propuštena ključna prilika da se Hitler zaustavi.
Sovjetski savez: izolacija i pakt sa đavolom
Sovjetski Savez je, suočen sa porastom fašizma i nacizma, pokušao da stvori sistem kolektivne bezbednosti u Evropi, predlažući saveze sa Britanijom i Francuskom protiv Nemačke. Međutim, zapadne sile su bile duboko nepoverljive prema komunističkom režimu u Moskvi. Ideološke razlike, sećanje na boljševičku revoluciju i Staljinove čistke, stvarale su barijeru za saradnju.
Pregovori između Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza u leto 1939. godine bili su spori i neproduktivni. Moskva je tražila dozvolu da premešta trupe kroz Poljsku i Rumuniju u slučaju rata, što su Poljska i Rumunija odbile, plašeći se sovjetske dominacije. Zapadne sile su sumnjale u stvarnu vojnu moć Sovjetskog Saveza nakon čistki.
Suočen sa neuspehom u pregovorima sa Zapadom i željom da se izbegne sukob sa Nemačkom na dva fronta (istok sa Japanom i zapad sa Nemačkom), Staljin je doneo šokantnu odluku.
SAD: izolacionizam
Sjedinjene Američke Države su se, nakon Prvog svetskog rata, povukle u politiku izolacionizma. Nisu se pridružile Ligi Naroda i usvojile su seriju Zakona o neutralnosti tridesetih godina, koji su ograničavali američku umešanost u evropske sukobe. Američka javnost je bila duboko antimilitaristički nastrojena, a Velika depresija je preusmerila pažnju na unutrašnje probleme.
Iako je predsednik Frenklin D. Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt) bio svestan opasnosti koju je predstavljao Hitler, njegova sposobnost da deluje bila je ograničena snažnim izolacionističkim sentimentom u Kongresu i među stanovništvom. Američki uticaj na evropsku diplomatiju uoči 1939. godine bio je minimalan.
Tajni pregovori i savezi: izdaja i pragmatizam
U avgustu 1939. godine, dok je Evropa strepela od sudbine Poljske, dogodio se jedan od najšokantnijih diplomatskih preokreta u istoriji.
Pakt ribentrop-molotov (Avgust 1939): šok za svet
Dok su pregovori između Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza tapkali u mestu, Nemačka je tajno pregovarala sa Moskvom. Hitler je bio svestan da mu je za napad na Poljsku potrebna garancija da se Sovjetski Savez neće umešati i da se neće suočiti sa ratom na dva fronta. Staljin je, sa svoje strane, video priliku da obezbedi teritorijalne dobitke i izbegne sukob sa Nemačkom.
Dana 23. avgusta 1939. godine, svet je šokiran vestima: Nemačka i Sovjetski Savez su potpisali Pakt o nenapadanju, poznat kao Pakt Ribentrop-Molotov (po ministrima spoljnih poslova Joahimu fon Ribentropu i Vjačeslavu Molotovu). Ovaj pakt, ideološki nemoguć savez između nacističke Nemačke i komunističkog Sovjetskog Saveza, bio je pragmatičan potez obe strane.
Značaj pakta
Javni deo pakta garantovao je neutralnost u slučaju rata, ali je tajni protokol bio ono što je zaista zapečatilo sudbinu istočne Evrope. On je predviđao podelu Poljske između Nemačke i Sovjetskog Saveza, kao i dodelu baltičkih država (Litvanija, Letonija, Estonija) i delova Finske Sovjetskom Savezu.
Potpisivanje Pakta Ribentrop-Molotov imalo je višestruki značaj:
- Otklonio je Hitlerov strah od rata na dva fronta, dajući mu zeleno svetlo za napad na Poljsku.
- Predstavljao je slom svih nada u kolektivnu bezbednost i poslednji pokušaj da se Hitler zaustavi diplomatskim putem.
- Potpuno je diskreditovao sovjetske pozive na antifašistički front i izazvao konsternaciju među komunističkim partijama širom sveta.
- Naterao je Britaniju i Francusku da se suoče sa realnošću da će morati da se sami suprotstave Nemačkoj.
Sa paktom u džepu, Hitler je bio siguran u svoj plan invazije na Poljsku, verujući da će Britanija i Francuska, suočene sa novim razvojem događaja, ponovo popustiti.
Poslednji dani mira: odbrojavanje do katastrofe
Avgust 1939. bio je ispunjen grozničavim diplomatskim naporima i napetim iščekivanjem. Evropa je zadržavala dah, svesna da je rat neizbežan.
Ultimatumi, mobilizacije
Dok su Hitlerovi planovi za invaziju na Poljsku bili u poodmakloj fazi, diplomatska prepiska je bila intenzivna. Britanija je pokušavala da ubedi Nemačku da odustane od napada, podsećajući na svoje garancije Poljskoj. Hitler je odgovarao propagandnim optužbama o poljskoj agresiji i maltretiranju nemačke manjine.
U kasnom avgustu, obe strane su izdale parcijalne mobilizacije. Poljska je mobilisala delove svoje vojske, dok je Nemačka tajno pripremala svoje snage za invaziju. Pritisak je rastao iz sata u sat. Čemberlen je i dalje pokušavao da posreduje, nudeći pregovore, ali Hitler je već doneo konačnu odluku.
Invazija na poljsku 1. septembra 1939.
U rano jutro 1. septembra 1939. godine, bez objave rata, nemačke snage su masovno prešle poljsku granicu. Luftvafe (nemačko vazduhoplovstvo) započelo je bombardovanje poljskih gradova i vojnih ciljeva, dok su tenkovske divizije munjevito prodirale u dubinu poljske teritorije. Bio je to početak "blic kriga" (Blitzkrieg) – munjevitog rata koji će definisati rane faze Drugog svetskog rata.
Poljska vojska se hrabro borila, ali je bila zastarela i inferiorna u odnosu na modernizovanu nemačku armiju. Nemačka je napala sa tri strane, a tajni protokoli Pakta Ribentrop-Molotov značili su da će uskoro i Sovjetski Savez napasti Poljsku sa istoka.
Objave rata
Britanija i Francuska, suočene sa činjenicom da su njihove garancije Poljskoj prekršene, izdale su ultimatum Nemačkoj, zahtevajući momentalno povlačenje trupa iz Poljske. Hitler je ultimatum ignorisao.
Dana 3. septembra 1939. godine, u 11 časova pre podne, britanski premijer Nevil Čemberlen objavio je da je Velika Britanija u ratu sa Nemačkom. Nekoliko sati kasnije, Francuska je takođe objavila rat. Drugi svetski rat je počeo. Iluzija mira se raspršila u dimu baruta, a Evropa je, još jednom, uronila u ponor neviđene destrukcije.
Zaključak: lekcije iz ponora
Uzroci Drugog svetskog rata su složeni i višeslojni, duboko ukorenjeni u nasleđu Prvog svetskog rata.
- Verzajski ugovor, iako nameravan da donese mir, stvorio je plodno tlo za ogorčenost i revanšizam u Nemačkoj.
- Ekonomska kriza je gurnula milione u siromaštvo i radikalizovala političke sisteme, omogućavajući uspon totalitarnih režima.
- Uspon totalitarizma, oličen u agresivnim ideologijama nacističke Nemačke, fašističke Italije i militarističkog Japana, predstavljao je direktnu pretnju miru.
- Slabost Lige Naroda i njena nesposobnost da zaustavi agresore stvorila je presedan za nekažnjeno delovanje.
- Politika "popuštanja" Velike Britanije i Francuske, iako motivisana željom za mirom i strahom od rata, pokazala se kao fatalna greška. Ona je ohrabrila Hitlera da ide dalje, dok je slabila poziciju zapadnih demokratija.
- Izolacionizam SAD i nepoverenje prema Sovjetskom Savezu sprečili su stvaranje jedinstvenog fronta protiv agresije.
- Pakt Ribentrop-Molotov bio je cinični vrhunac diplomatskih igara, koji je Hitleru dao zeleno svetlo za početak rata.
Evropa je, korak po korak, svesno ili nesvesno, koračala ka ponoru. Ljudska sudbina bila je u rukama lidera koji su, u većini slučajeva, pogrešno procenjivali situaciju, bili obuzeti strahom, unutrašnjim problemima ili ideološkim predrasudama. Milioni će platiti cenu ovih grešaka, a svet će naučiti najstrašnije lekcije o ceni mira i značaju kolektivne bezbednosti. 1939. godina stoji kao trajna opomena o opasnostima neosuđene agresije i opasnostima zanemarivanja pretnji koje dolaze iz totalitarnih ideologija.
Reference
- Overy, Richard. The Origins of the Second World War. Pearson Longman, 2008.
- Kershaw, Ian. Hitler: 1889-1936 Hubris. W. W. Norton & Company, 1999.
- Kershaw, Ian. Hitler: 1936-1945 Nemesis. W. W. Norton & Company, 2000.
- Shirer, William L. The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany. Simon & Schuster, 1960.
- Taylor, A. J. P. The Origins of the Second World War. Simon & Schuster, 1961.
- Roberts, Andrew. The Storm of War: A New History of the Second World War. Allen Lane, 2009.
- Bell, P. M. H. The Origins of the Second World War in Europe. 3rd ed., Pearson Longman, 2007.
- Vojnoistorijski institut Beograd. Drugi svetski rat u Jugoslaviji. Zbornik dokumenata.
- Wikipedia. Relevantni članci na temu "Uzroci Drugog svetskog rata", "Minhenski sporazum", "Pakt Ribentrop-Molotov", "Politika popuštanja", "Anšlus", "Remilitarizacija Rajnske oblasti".
- Dokumenti Ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije i Francuske. Javni arhivi.
- Memoari i biografije ključnih ličnosti: Nevil Čemberlen, Vinston Čerčil • Adolf Hitler, Benito Musolini.
