Jesen 1941. godine. Srbija je već nekoliko meseci pod gvozdenom čizmom nemačkog okupatora. Šapat otpora se pretvara u otvorenu borbu, a nemačke žrtve, makar i malobrojne, izazivaju bes i brutalnost do tada neviđenih razmera. U tom paklu, ime Franza Böhmea, austrijskog generala u Vermahtu, postaće sinonim za jednu od najmračnijih stranica okupacione istorije. On je bio čovek koji je, u očajničkom pokušaju da uguši ustanak, izdao naređenje koje će dovesti do masovnih streljanja hiljada nedužnih civila, trajno obeleživši sudbine čitavih gradova i naroda. Datum 10. oktobar 1941. godine, datum izdavanja njegove zloglasne naredbe, urezan je u kolektivno sećanje kao dan kada je započela zvanična politika masovne odmazde, politika koja će kulminirati u Kragujevcu i Kraljevu.[1]
Od c. i kr. armije do vermahta: böhmeov uspon
Put Franza Böhmea (rođenog 10. aprila 1885. u Zeltvegu, Austrija) do pozicije zapovednika okupirane Srbije bio je dugačak i krivudav, obeležen vernom službom i usponom kroz vojne hijerarhije dve različite države. Potekao iz vojne porodice, otac mu je bio major u austrougarskoj vojsci, Böhme je sledio porodičnu tradiciju.
Rani život i veliki rat
Mladi Böhme je vojnu karijeru započeo 1904. godine, pridruživši se austrougarskoj vojsci kao kadet u pešadijskom puku. Njegovo obrazovanje i ambicija brzo su ga izdvojili. Završio je Terezijansku vojnu akademiju i do početka Prvog svetskog rata već je bio poručnik. Prvi svetski rat ga je zatekao u aktivnoj službi. Borio se na Istočnom frontu, a potom i na Italijanskom frontu, gde je pokazao hrabrost i taktičku sposobnost. Ranjen je nekoliko puta i odlikovan za zasluge, uključujući prestižni Red Gvozdene krune. Kroz rovove i ofanzive, Böhme je stekao iskustvo komandovanja i razumevanje brutalnosti modernog rata, što će oblikovati njegov kasniji pristup sukobima. Posle rata, raspad Austrougarske monarhije doneo je duboke promene, ali Böhme je nastavio svoju vojnu karijeru u novoformiranoj austrijskoj vojsci, Bundesheru.[2]
Između dva rata i anšlus
U međuratnom periodu, Böhme je nastavio da napreduje, dostižući čin general-majora u austrijskoj vojsci. Njegova karijera je bila stabilna i obećavajuća, ali politički vetrovi u Evropi su se menjali. Uspon nacizma u Nemačkoj i rastući pangermanski sentiment u Austriji bili su neizbežni. Anšlus – pripajanje Austrije Nemačkoj 1938. godine – označio je prekretnicu. Böhme, kao i mnogi austrijski oficiri, integrisan je u nemački Vermaht. Ova tranzicija nije bila bez izazova, ali Böhme se brzo prilagodio novim okolnostima. Njegova lojalnost i profesionalizam bili su cenjeni, a nacistički režim je u austrijskim oficirima video vredan kadar za jačanje svoje vojne mašinerije. Ubrzo je dobio komandu nad 32. pešadijskom divizijom Vermahta.[3]
Ratni put do balkana: uspon na lestvici moći
Sa izbijanjem Drugog svetskog rata, Böhmeova karijera dobija na zamahu. Njegovo iskustvo iz Prvog svetskog rata i sposobnost brze adaptacije u novom, brutalnom sukobu, činili su ga idealnim za brzo napredovanje.
Poljska, francuska i norveška
Njegova 32. pešadijska divizija učestvovala je u invaziji na Poljsku 1939. godine, a potom i u Bitki za Francusku 1940. godine. U obe kampanje, Böhme se pokazao kao sposoban komandant, izvršavajući zadatke sa efikasnošću koja je bila visoko cenjena u Vermahtu. Ove pobede su ga učvrstile u uverenju o superiornosti nemačke vojne doktrine i ojačale njegovu lojalnost nacističkom režimu. Nakon uspeha na zapadnom frontu, Böhme je dobio novo zaduženje – premešten je u Norvešku. Tamo je komandovao različitim jedinicama, uključujući i zborovnu komandu koja je učestvovala u odbrani od savezničkih snaga. Njegova posvećenost i disciplina nisu prošle nezapaženo, pa je ubrzo dobio i viteški krst Gvozdenog krsta, jedno od najviših nemačkih vojnih odlikovanja. Ovo je dodatno potvrdilo njegov status unutar nemačke vojne elite.[4]
Invazija na Jugoslaviju: "aprilski rat" i preuzimanje Srbije
Kada je Adolf Hitler doneo odluku o napadu na Jugoslaviju u aprilu 1941. godine, Franz Böhme je ponovo bio na liniji fronta. Njegove jedinice su bile deo 12. armije generala Vilhelma Lista, koja je imala ključnu ulogu u brzom slomu Kraljevine Jugoslavije. Beograd je bombardovan, Jugoslavija je kapitulirala za samo jedanaest dana, a teritorija je podeljena između Sila Osovine i marionetskih režima. Nakon okupacije, Böhme je, zbog svog austrijskog porekla i poznavanja balkanskih prilika (mnogi austrijski oficiri su služili na Balkanu u Prvom svetskom ratu), smatran idealnim za novu ulogu. U septembru 1941. godine, imenovan je za Opunomoćenog zapovednog generala u Srbiji (Bevollmächtigter Kommandierender General in Serbien). Njegov zadatak bio je jasan i nemilosrdan: uspostaviti red i mir u okupiranoj Srbiji, ugušiti rastući ustanak i obezbediti vitalne resurse za Nemačku. To je bila misija koja će od Böhmea napraviti jednu od najkontroverznijih figura Drugog svetskog rata na Balkanu.[5]
Srbija, 1941: ustanak i odmazda
Dolazak Böhmea u Srbiju poklopio se sa eskalacijom otpora. Partizanski i četnički pokreti su jačali, a napadi na nemačke snage postajali su sve češći i smrtonosniji. Nemačka komanda u Beogradu bila je u panici, a sa njom i sam Böhme.
Rasplamsavanje otpora
Leto 1941. godine u Srbiji obeleženo je rapidnim jačanjem oružanog otpora. Nedugo posle okupacije, kada su se mnogi nadali brzom kraju rata, formirani su prvi gerilski odredi. Komunistička partija Jugoslavije, pod vođstvom Josipa Broza Tita, pozvala je na opšti ustanak. Uporedo s njima, i snage Dragoljuba Draže Mihailovića počele su da okupljaju pristalice, iako sa drugačijim strateškim ciljevima. Do jeseni, velike teritorije u zapadnoj Srbiji bile su oslobođene, stvarajući takozvanu "Užičku republiku". Nemački vojnici su bili izloženi stalnim napadima, sabotažama i zasedama. Broj nemačkih žrtava je rastao, a nemačka vojna mašinerija, navikla na brze i totalne pobede, bila je frustrirana i zatečena ovim "primitivnim" gerilskim ratovanjem. Otpor Srba, smatrao je Hitler i njegova komanda, morao je biti slomljen po svaku cenu i najbrutalnijim sredstvima.[6]
Zloglasna naredba: 100 za 1, 50 za 1
"S obzirom na teške gubitke, koji su naneseni Vermahtu u Srbiji, naređujem da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100, a za svakog ranjenog 50 Srba."[8]
U takvoj atmosferi, 10. oktobra 1941. godine, general Franz Böhme je izdao naređenje koje će zauvek ostati urezano u istoriju kao simbol nemačke brutalnosti i sistematske odmazde. Naređenje, bazirano na direktivi Adolfa Hitlera i feldmaršala Kejtela (koji je ranije, 16. septembra, izdao naredbu o streljanju 100 komunista za jednog ubijenog Nemca), proširilo je opseg odmazde na celokupno civilno stanovništvo.[7] Böhmeova naredba je glasila:
"Moj pristup će biti ekstremno oštar. Samo na taj način možemo postići cilj u najkraćem roku."[9]
Ova naredba je bila jasna, nedvosmislena i izuzetno surova. Nije pravila razliku između partizana, četnika, komunista ili nedužnih civila. Cilj je bio terorisanje stanovništva do te mere da prestane podržavati otpor. Böhme je bio uveren da će ovakva politika brzo slomiti ustanak. U telegramu nadređenima, jasno je izneo svoju nameru:
Suočeni sa sve većim gubicima, nemački komandanti su shvatili da je situacija ozbiljnija nego što su očekivali. Napad partizana na Kragujevac, gde je poginulo 10, a ranjeno 26 nemačkih vojnika 21. oktobra 1941. godine, bio je okidač. Na osnovu Böhmeove naredbe, sada je trebalo streljati 1.000 ljudi zbog ubijenih i 1.300 ljudi zbog ranjenih nemačkih vojnika. Brojka je bila jeziva – 2.300 nevinih života kao cena za jednu akciju otpora.[10]
Krvava jesen 1941: kragujevac i kraljevo
Böhmeova naređenja nisu ostala mrtvo slovo na papiru. Srpska jesen 1941. godine biće upamćena po masovnim odmazdama koje su predstavljale vrhunac nemačke brutalnosti. Gradovi Kragujevac i Kraljevo postali su simboli stradanja.
Kragujevac: tragedija šumarica
21. oktobar 1941. godine - taj datum ostaje urezan u srcima svih Kragujevčana i srpskog naroda. Na ulicama Kragujevca, u rano jutro, započeta je brutalna racija. Nemački vojnici su, pod komandom majora Paulusa Fuchsa i potčinjenih oficira, opkolili grad. Radnici su izvedeni iz fabrika, đaci iz škola, građani iz svojih domova. Muškarci, dečaci, pa čak i žene, bili su saterani na otvorene prostore. Posebno potresna je sudbina đaka i njihovih profesora Prve kragujevačke gimnazije, koji su direktno iz školskih klupa odvedeni na stratište. Oni su bili samo jedan deo opšte mobilizacije za odmazdu. Streljanja su započela u Šumaricama. U toku dva dana, 21. i 22. oktobra, na hiljade nedužnih ljudi je streljano. Brojke variraju u zavisnosti od izvora, ali opšte je prihvaćeno da je stradalo između 2.794 i 2.800 civila, što je bila znatno veća brojka od prvobitno planiranih 2.300, jer su se Nemci striktno držali "kvote" od 100 za 1 i 50 za 1, te je broj žrtava često bio i mnogo veći. Među žrtvama su bili radnici, seljaci, intelektualci, đaci, a najmlađa žrtva imala je samo 11 godina. Svedočanstva preživelih i istorijska građa govore o scenama neviđenog užasa i herojskog prkosa pred streljačkim vodovima. Mnogi su na stratište odlazili pevajući, prkoseći tako egzekutorima.[11] Franz Böhme je bio direktno odgovoran za ove masovne likvidacije. Njegovo naređenje je bilo jasna instrukcija za izvršenje genocidnog akta. Nije se radilo o spontanoj brutalnosti, već o sistematskom sprovođenju politike terora, smišljene da zastraši čitavu naciju.
Kraljevo: žrtve iz fabrike vagona
Gotovo istovremeno sa Kragujevcom, tragedija se odigrala i u Kraljevu. Nemački vojnici su 14. oktobra započeli masovno hapšenje muškaraca iz grada i okolnih sela, sa posebnim fokusom na radnike Fabrike vagona. Radnici su smatrani potencijalno subverzivnim elementima, a sama fabrika je bila strateški važna. Zatočeni su u Fabriku vagona, a streljanja su započela 15. oktobra 1941. godine. U narednih deset dana, sve do 20. oktobra, nemačke jedinice, predvođene pripadnicima 3. bataljona 749. pešadijskog puka i I bataljona 717. pešadijske divizije, sistematski su izvodile grupe zarobljenih i streljale ih. Baš kao i u Kragujevcu, nisu pravili razliku između radnika, seljaka ili intelektualaca. Jedini kriterijum je bio "kvota" za odmazdu. Ukupan broj streljanih u Kraljevu je takođe zastrašujući. Procene se kreću od 1.700 do preko 2.200 žrtava. Tela streljanih su sahranjivana u masovne grobnice, a tragovi zločina pokušani su da budu prikriveni. I Kraljevo je postalo još jedan od spomenika nemačke brutalnosti i Böhmeovih naređenja. Ovi pokolji su predstavljali vrhunac represalija pod Böhmeovom komandom u Srbiji i pokazali su da je nemačka okupaciona vlast spremna na najstrašnije zločine kako bi ugušila svaki oblik otpora.[12]
Nemačka doktrina terora: zašto baš 100 za 1?
Politika streljanja talaca nije bila nova u istoriji ratovanja, ali je nemačka primena u Drugom svetskom ratu, posebno na okupiranim teritorijama Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, dostigla razmere genocida. Koncept "100 za 1" imao je dublje korene u nacističkoj ideologiji. Naime, Hitler je smatrao da je slovensko stanovništvo, a posebno "subverzivni" Srbi, inferiorno i da njihovi životi vrede manje od života nemačkih vojnika. Cilj je bio ne samo da se uguši otpor, već i da se demoralizuje i desetkuje stanovništvo koje se protivilo "novom evropskom poretku". Ova doktrina terora je bila sistemska. General Valter Kunze, koji je preuzeo komandu od Böhmea, nastavio je sa istom politikom, ali se kasnije suočio sa sve većim problemima u sprovođenju, jer su masovna streljanja samo pojačavala otpor i radikalizovala stanovništvo. Ipak, za Böhmea, u oktobru 1941., ona je bila glavno sredstvo za uspostavljanje reda, bez obzira na ljudsku cenu.[13]
Böhmeova dalja karijera i sudbina
Nakon krvave jeseni u Srbiji, Franz Böhme je prekomandovan. Njegova misija u Srbiji, sa stanovišta nemačke komande, bila je "uspešna" u smislu privremenog sloma otpora, ali je izazvala neviđene zločine.
Prekomanda i novi frontovi
U decembru 1941. godine, samo nekoliko meseci nakon što je preuzeo dužnost u Srbiji, Böhme je opozvan i dobio je novu komandu – premešten je na Istočni front. Tamo je komandovao XVIII brdskim korpusom i kasnije XX. brdskim korpusom na Arktiku, boreći se protiv sovjetskih i savezničkih snaga. Njegovo iskustvo u planinskom ratovanju, stečeno u Prvom svetskom ratu i radu u austrijskoj vojsci, pokazalo se korisnim u surovim uslovima Severne Finske i Norveške. Nastavio je da pokazuje vojničku sposobnost i lojalnost režimu, iako se ratna sreća Nemačke preokrenula. Godine 1944. unapređen je u generala brdskih trupa, a 1945. godine postavljen je za vrhovnog zapovednika nemačkih snaga u Norveškoj (Oberbefehlshaber Norwegen) i komandanta 20. brdske armije. U toj ulozi, bio je odgovoran za organizaciju nemačke odbrane u Norveškoj do samog kraja rata.[14]
Kraj rata, suđenje i smrt
Sa potpunim slomom Nemačke u maju 1945. godine, Franz Böhme je, kao i mnogi drugi visoki nemački oficiri, pao u savezničko zarobljeništvo. Uhapšen je u Norveškoj i ubrzo je označen kao ratni zločinac zbog svoje uloge u masovnim streljanjima u Srbiji. Optužen je da je odgovoran za streljanja talaca i druge zločine protiv čovečnosti. Njegovo ime se našlo na listi optuženih pred Nirnberškim procesom, konkretno u okviru "Procesa Generalima Jugoistočne Evrope", poznatijeg kao Talac proces (Hostages Trial), koji je započeo 8. jula 1947. godine. Među optuženima su bili i drugi visoki komandanti Vermahta odgovorni za zločine na Balkanu, poput Lotara Rendulića i Vilhelma Lista. Međutim, Franz Böhme nikada nije dočekao da mu se sudi. Dana 29. maja 1947. godine, dok je bio u pritvoru i čekao početak suđenja u Nirnbergu, izvršio je samoubistvo skokom sa četvrtog sprata zatvora. Njegova smrt je, na neki način, sprečila da se suoči sa pravdom za hiljade nevinih života koji su izgubljeni pod njegovim naređenjima. Motiv njegovog samoubistva ostaje predmet spekulacija, ali se pretpostavlja da je to bio čin očaja i izbegavanja odgovornosti za stravične zločine koje je počinio ili naredio.[15]
Legat i istorijska ocena
Lik i delo Franza Böhmea ostaju zauvek povezani sa najtamnijim periodom Drugog svetskog rata u Srbiji. Njegova naređenja, koja su dovela do masovnih streljanja, duboko su urezana u kolektivno pamćenje srpskog naroda.
Simbol brutalnosti
Za mnoge, Böhme je ostao simbol brutalnosti nemačke okupacione politike i krajnjeg nepoštovanja ljudskog života. Njegovo naređenje "100 za 1" i "50 za 1" predstavlja jedno od najšokantnijih svedočanstava o ratnim zločinima počinjenim tokom Drugog svetskog rata. Iako su politička naređenja dolazila od viših instanci, Böhme je bio taj koji ih je sprovodio sa nemilosrdnom efikasnošću na terenu, pretvarajući hladne direktive u krvave masakre. Njegov slučaj takođe ilustruje kako su mnogi iskusni vojnici, koji su se smatrali "profesionalcima" i nepolitičnim, postajali integralni deo nacističke mašinerije terora. Njegova biografija je primer kako se lojalnost režimu i vojna disciplina mogu zloupotrebiti do nivoa koji je teško shvatljiv.
"U istoriji srpskog naroda, ime Franza Böhmea će zauvek biti povezano sa suzama, bolom i nevinim žrtvama. On je bio čovek koji je, hladnokrvno, potpisao smrtnu presudu hiljadama ljudi." – Izjava istoričara.
Spomen na žrtve
Spomenici u Šumaricama kod Kragujevca i u Kraljevu, zajedno sa mnogim drugim memorijalnim centrima širom Srbije, svedoče o žrtvama Böhmeovih naredbi. Oni nisu samo podsetnik na prošlost, već i opomena budućim generacijama o opasnostima ideologija koje dehumanizuju druge i o posledicama bezuslovne poslušnosti. Kragujevački oktobar, Kraljevački oktobar – to su datumi koji se obeležavaju svake godine, ne samo u znak sećanja na streljane, već i kao podsetnik na važnost borbe za slobodu i dostojanstvo, i kao opomena da se takvi zločini nikada ne ponove. Ovi događaji su, paradoksalno, umesto da slome otpor, podstakli još veći bes i odlučnost u borbi protiv okupatora. Franz Böhme je pokušao da uguši slobodarski duh, ali je umesto toga, nesvesno, cementirao otpor i stvorio mučenike koji će večno inspirisati.
Fusnote
Reference
- Radanović, Milan. Kazna i Zločin: Snage Osovine u Srbiji 1941-1944. Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, 2015.
- Halder, Franz. The Halder Diaries: The Private War Journals of Colonel General Franz Halder. New York: Da Capo Press, 1976.
- Mitcham Jr., Samuel W. German Order of Battle, Volume One: 1st-290th Infantry Divisions in WWII. Mechanicsburg, PA: Stackpole Books, 2007.
- Görlitz, Walter. Generali Drugog svjetskog rata. Zagreb: Znanje, 1968.
- Tomasevich, Jozo. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press, 1975.
- Bataković, Dušan. The Serbs of Serbia: History and Destiny. Belgrade: C.P.C., 2005.
- Naređenje Komandanta Srbije generala Franza Böhmea od 10. oktobra 1941. godine. Arhiv Jugoslavije, Fond Ministarstva spoljnih poslova.
- Kragujevačka oktobarska tragedija. Kragujevac: Spomen-muzej "21. oktobar", 1970.
- Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom XII, knj. 1. Beograd: Vojnoistorijski institut, 1964.
- Radovanović, Staniša. Kragujevac, 21. oktobar 1941. Kragujevac: Spomen-park "Kragujevački oktobar", 2007.
- Dimić, Ljubodrag. Istorija srpskog naroda u XX veku. Beograd: Službeni glasnik, 2002.
- Herbert, Ulrich. National Socialist Extermination Policies: Contemporary German Perspectives and Controversies. New York: Berghahn Books, 2000.
- Smalley, David M. Four Trials at Nuremberg. Lincoln, NE: Potomac Books, 2003.
- Franz Böhme, Wikipedia članak na engleskom jeziku • wikipedia.org (pristupljeno jun 2024).
